Na putu regea nema glamura

Odabrali smo pravac koji omogućava dugotrajno bavljenje muzikom, ali nikom od nas nije padalo na pamet da ćemo slaviti 30. rođendan. Danas sa zadovoljstvom konstatujem da smo trajanjem ispunili jedno od osnovnih načela rege muzike, a to je neumorno pozivanje na pozitivno razmišljanje, na ljubav i borbu da se postane bolji čovek – reči su vođe „Del arno benda” Jovana Matića, koji je sa bratom Vladanom 1986. godine u Beogradu osnovao grupu. Tri decenije benda proslaviće večeras u Domu omladine, na koncertu kakav u Beogradu nikada nisu odsvirali, objašnjava Matić za „Politiku”:

– Potrudili smo da napravimo ozbiljan presek karijere i u tome će nam pomoći drugari koji su bili deo „Del arno” istorije. Sve će imati prizvuk jednog porodičnog okupljanja, da zajedno nazdravimo ovim decenijama, i krenemo dalje. Koncert ćemo snimati audio i video, kako bi ostalo sećanje na važan datum. Nema mnogo bendova naše generacije koji su uspeli da doguraju do broja 30 plus, i kada se uzmu u obzir okolnosti u kojima smo radili, verujem da je ovo pravo malo čudo. Koncert uživa podršku konzulata Jamajke u Srbiji, što je posebna čast, jer je to priznanje zemlje čiju kulturu toliko dugo i dosledno predstavljamo u regionu.

U oktobru ste, kao uvod u proslavu godišnjice benda, objavili singl „Ljut sam”, kojim ste najavili početak nove ere u radu grupe?

Nužan je zbog onih koji govore da se rege u svojoj matici udaljio od osnovnih principa i izgubio identitet. Rege sam zavoleo zbog nenapadne duhovnosti, ljudskosti i veličanja najplemenitijih vrednosti u čoveku. Zato je i nama, u bendu, bilo potrebno da se, uslovno rečeno, vratimo ruts muzici, i da sebe i sve koji žele da nas slušaju podsetimo na ono što je ovu muziku ukorenilo u svetsku kulturnu baštinu.

Izdavačka kuća „Maskom” najavila je objavljivanje obimnog boks-seta „Del arno benda”. Da li je ovo izdanje zamišljeno kao retrospektiva karijere, uz, možda, i neke neobjavljene pesme?

Boks-set je odgovor na proslavu jubileja, ali i na brojne opaske naših poštovaoca koji su nam javljali da je do naših izdanja teško doći. Sadrži četiri naša autorska albuma i peti ce-de, sa duetima, obradama… Tu će se naći i priličan broj neobjavljenih snimaka, a uz to ide i knjižica sa fotografijama iz porodičnih albuma, kao i prigodni tekstovi ljudi čiju rok misao izuzetno poštujem, a to su Aleksandar Žikić, Dragan Kremer, Petar Janjatović, Dragan Ambrozić i mladi rok novinar iz Novog Sada Nenad Pekez.

U „Del arno bendu” karijeru su počeli mnogi muzičari koji će kasnije formirati značajne sastave, poput „Eyesburna”. Koliko je i to jedna od stvari na koju ste, posle 30 godina, ponosni?

Presrećni smo što smo drugovali sa tolikim brojem talentovanih muzičara. Meni je najviše godila karijera Hornsmana Kojota (Nemanja Kojić, „Eyesburn”, prim. aut.) koji se dokazao na više frontova, a u rege svetu postao svoj na svome. Čast mi je što sam sa njim radio dok je još bio momak od 15 godina. Pomenuo bih i Milana Petrovića, našeg bivšeg klavijaturistu koji je preuzeo na sebe još veći izazov, a to je da se bavi instrumentalnom muzikom u Srbiji.

Da li su reči pesme „D.A.B. je tu da spaja” i danas krilatica benda?

Kada se jednom opredeliš za ruts rege, jasno ti je da ćeš morati da platiš određenu cenu i da na tvom putu neće biti ni glamura, ni holivudske karijere. S druge strane, kada prihvatiš da širiš poruke ljubavi, mira i tolerancije, to nije privremeni angažman, već nešto što traje dok te ima, tako da je „D.A.B tu da spaja” dokle god njegovi nosioci mogu da stoje na nogama ili da izdrže koncert!

Ponosni na spomenik Marliju

Kao pioniri rege muzike u Srbiji, da li ste tada bili uvereni da je ova zemlja plodno tle za ovaj žanr?

Kada smo osnivali bend, bilo je jasno da naša tadašnja domovina klizi u velike probleme, a rege buja tamo gde su teškoće i društvene napetosti. Naše poruke, potpuno suprotne ratnim bubnjevima, koji su dominirali u to vreme, ipak su doprle do ljudi i uspevale da uliju malo nade i pozitivne energije da se prođe kroz iskušenje. Danas smo suočeni sa negativnim posledicama koje je donelo ovo korporativno vreme. Ubeđen sam da je danas rege potrebniji nego ikada. Zaista sam ponosan što se toliko rege umetnika pojavilo u Srbiji, a to donekle objašnjava zašto smo jedini u Evropi koji možemo da se ponosimo spomenikom Bobu Marlijy.