Uvek smo između dve vatre

Film „Flafi” mlade rediteljke Milice Filipovski ušao je u deset najboljih kratkometražnih filmova prikazanih ove godine u Kanadi. Premijera je bila 12. septembra na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a rediteljka se nada skoroj premijeri i u Srbiji.

„Flafi” traje 24 minuta i prati sudbinu tročlane porodice koja namerava da se odseli u Kanadu. U ovoj kanadsko-srpskoj koprodukciji igraju: Tamara Krcunović, Srđan Miletić, Helena Jakovljević, Feđa Stojanović, Ljiljana Stjepanović, Slaven Došlo, Katarina Marković, Slaviša Čurović i Nikola Radulović.

– Filmom sam ispričala ličnu priču, bez političke konotacije. U filmovima o emigraciji mahom vidimo ljude kada dođu u novu zemlju, kako se snalaze i prilagođavaju. A meni je pri selidbama uvek najteže nekoliko dana pre samog odlaska. Tada se čovek najviše pita za svoje odluke – ističe Milica Filipovski.

Ona je rođena u Nišu i sa porodicom se, kao desetogodišnjakinja, preselila 2001. u Stokholm, gde je njen otac dobio stipendiju za doktorske studije. Bila je, kaže, jedino dete s braon kosom u skandinavskoj učionici.

– Tada se još nije pojavio Novak Đoković i neki drugi ljudi iz Srbije bili su „aktuelniji” pa su me mnogi pitali o situaciji o zemlji. Tamo smo ostali dve godine, a onda smo se preselili u Kanadu.

U Torontu je studirala na Rajerson univerzitetu. Drugu i treću godinu završila je na praškoj akademiji FAMU, pa se vratila u Kanadu da diplomira. Master radi na našem Fakultetu dramskih umetnosti.

– Kanadska škola uči tehničkoj preciznosti, dok se u Evropi više insistira na gledanju filmova i iščitavanju teorije. Možda je nezahvalno ovo reći posle studiranja na tri mesta, ali verujem da nekome ko je talentovan za režiju treba samo šest meseci obuke da savlada zanatski deo našeg posla – smatra rediteljka.

Dodaje da joj je bilo važno da se vrati u Srbiju i da je u Beogradu našla nešto što joj je nedostajalo čitavog života.

– Uvek mi je smetalo što kada kažem da sam iz Srbije, moram ili da se izjasnim o nekim temama ili da se branim. A možda te ljude sa vlasti ne bih branila. Opet, ako ih ne branim, ispada da ih podržavam... Kod nas je pitanje identiteta konstantno. Uvek se nešto dešava između dve vatre. Kad mislim o nevladinim organizacijama, pitam se moramo li do te mere da mrzimo sami sebe, a s druge strane su ultradesničari kojima kao da je jedina stvar koju imaju to što su rođeni u Srbiji. Kada se u „Maksiju” pokvari kasa, ljudi odmah psuju Srbiju. Srbija je uvek metafora za krivca. To nigde nisam čula. Nijedan Čeh neće reći da je Češka kriva što se pokvario tramvaj. Podele postoje i u intelektualnoj klasi, i u umetnosti i filmu, uvek te neko pita na čijoj si strani – kaže Milica Filipovski.

Naglašava da bi bilo dobro kada bi i u Filmskom centru Srbije postojala raznovrsnost.

 – Imamo mnogo talentovanih ljudi koji godinama ne dobijaju novac na konkursima FCS-a. To me iskreno plaši. Bilo bi lepo da u komisiji ne budu samo ljudi iz filmske industrije. Mogli bi i akademici iz oblasti umetnosti lepo da odlučuju o tim temama, bez ličnog pristupa. Ili stručnjaci u penziji – kaže ova rediteljka.

Milica Filipovski bila je pokretač umetničke kolonije „Topla –centar sveta” kod Knjaževca. Pozvala je i umetnike iz sveta, organizovali su filmske projekcije, predstave sa meštanima, radionicu starih zanata i engleskog jezika za klince iz okoline. Trenutno radi na svom scenariju za dugometražni film „Poslednji balkanski film o ratu”.