Увек смо између две ватре

Филм „Флафи” младе редитељке Милице Филиповски ушао је у десет најбољих краткометражних филмова приказаних ове године у Канади. Премијера је била 12. септембра на Међународном филмском фестивалу у Торонту, а редитељка се нада скорој премијери и у Србији.

„Флафи” траје 24 минута и прати судбину трочлане породице која намерава да се одсели у Канаду. У овој канадско-српској копродукцији играју: Тамара Крцуновић, Срђан Милетић, Хелена Јаковљевић, Феђа Стојановић, Љиљана Стјепановић, Славен Дошло, Катарина Марковић, Славиша Чуровић и Никола Радуловић.

– Филмом сам испричала личну причу, без политичке конотације. У филмовима о емиграцији махом видимо људе када дођу у нову земљу, како се сналазе и прилагођавају. А мени је при селидбама увек најтеже неколико дана пре самог одласка. Тада се човек највише пита за своје одлуке – истиче Милица Филиповски.

Она је рођена у Нишу и са породицом се, као десетогодишњакиња, преселила 2001. у Стокхолм, где је њен отац добио стипендију за докторске студије. Била је, каже, једино дете с браон косом у скандинавској учионици.

– Тада се још није појавио Новак Ђоковић и неки други људи из Србије били су „актуелнији” па су ме многи питали о ситуацији о земљи. Тамо смо остали две године, а онда смо се преселили у Канаду.

У Торонту је студирала на Рајерсон универзитету. Другу и трећу годину завршила је на прашкој академији ФАМУ, па се вратила у Канаду да дипломира. Мастер ради на нашем Факултету драмских уметности.

– Канадска школа учи техничкој прецизности, док се у Европи више инсистира на гледању филмова и ишчитавању теорије. Можда је незахвално ово рећи после студирања на три места, али верујем да некоме ко је талентован за режију треба само шест месеци обуке да савлада занатски део нашег посла – сматра редитељка.

Додаје да јој је било важно да се врати у Србију и да је у Београду нашла нешто што јој је недостајало читавог живота.

– Увек ми је сметало што када кажем да сам из Србије, морам или да се изјасним о неким темама или да се браним. А можда те људе са власти не бих бранила. Опет, ако их не браним, испада да их подржавам... Код нас је питање идентитета константно. Увек се нешто дешава између две ватре. Кад мислим о невладиним организацијама, питам се морамо ли до те мере да мрзимо сами себе, а с друге стране су ултрадесничари којима као да је једина ствар коју имају то што су рођени у Србији. Када се у „Максију” поквари каса, људи одмах псују Србију. Србија је увек метафора за кривца. То нигде нисам чула. Ниједан Чех неће рећи да је Чешка крива што се покварио трамвај. Поделе постоје и у интелектуалној класи, и у уметности и филму, увек те неко пита на чијој си страни – каже Милица Филиповски.

Наглашава да би било добро када би и у Филмском центру Србије постојала разноврсност.

 – Имамо много талентованих људи који годинама не добијају новац на конкурсима ФЦС-а. То ме искрено плаши. Било би лепо да у комисији не буду само људи из филмске индустрије. Могли би и академици из области уметности лепо да одлучују о тим темама, без личног приступа. Или стручњаци у пензији – каже ова редитељка.

Милица Филиповски била је покретач уметничке колоније „Топла –центар света” код Књажевца. Позвала је и уметнике из света, организовали су филмске пројекције, представе са мештанима, радионицу старих заната и енглеског језика за клинце из околине. Тренутно ради на свом сценарију за дугометражни филм „Последњи балкански филм о рату”.