Rakija – brend u živom blatu

Zapitate li se kada gledate kako naši sportisti osvajaju najviša odličja na svetskim takmičenjima, pobeđuju ili daju junački otpor najvećim i najbogatijim na svetu: imamo li kvalitet sličan sportskom i u drugim oblastima, možemo li tako visoko da se vinemo i na drugim poljima? Pored nauke i sporta, na megdan svetskom kvalitetu mogu da izađu i neka naša vrhunska alkoholna pića. Konkretno, stara srpska šljivovica, stručno ispečena, odležala u hrastovom buretu i napravljena od autohtonih sorti šljiva ima aromatski potencijal ravan francuskom konjaku. Ovde se postavlja pitanje zbog čega naše nacionalno piće nije prepoznato kao takvo. Za to postoje četiri glavna razloga.

Prvo, kvalitetna srpska rakija gubi bitku u konkurenciji sa lošom, lažnom i jeftinom rakijom koja se služi po kafanama širom naše zemlje. Kafanski život i kafanska politika u Srbiji direktno su odgovorni za deo stereotipa koji postoje o rakiji. Rakije koje se služe u 90 odsto lokala su tekućine posle kojih, stranci na primer, na poznatim turističkim portalima preporučuju da se rakija obavezno izbegne pri degustacijama i zabavama, da je to piće koje će vam upropastiti odmor. Primetan je trend brzih otvaranja i zatvaranja lokala u skoro svim gradovima naše zemlje; ti lokali ne brinu za ugled i dobro ime, oni nisu napravljeni da traju, već da na brzinu „obrnu” novac pa im kvalitet i nije potreban. Takođe, lažna rakija je jeftinija, nema sankcija za njeno točenje, gosti su i tako needukovani, te je skoro nemoguće boriti se protiv računice gde se za uloženih 300 dobije 3.000 dinara profita.

Drugi problem koji stoji na putu prepoznavanja kvaliteta naše voćne rakije su voćari i intenzivno voćarstvo. Naime, kvalitetne rakije koje su sami svetski vrh proizvode se od našeg starog i autohtonog voća. Nažalost, iako sve ovo znaju, srpski voćari ne haju za kriterijume rakijskog kvaliteta, oni krče voćnjake sa starim sortama, pravdajući se njihovom, navodnom, nerentabilnošću, selektivnim rađanjem i veličinom ploda. Umesto njih sade voće koje je pre svega namenjeno izvozu. To, naravno, nije problem, ako se pošteno kaže da se voćar opredelio za izvoz, tržište i konzumne sorte i da ga destilacija ne interesuje. Rakija ne sme da se pretvori u voćnu deponiju za ljude koji su uradili lošu ekonomsku kalkulaciju.

Treći problem je naša država koja nikako da prepozna ekonomski, ali i kulturni potencijal koji rakija ima. Nekoliko poslednjih zakona o jakim alkoholnim pićima direktno podrivaju svaku mogućnost stvaranja jedne bogate rakijske scene u Srbiji koja bi kasnije stvorila i količinu i kvalitet za izvoz, ali i rakijski turizam itd. U pisanju zakona uvek veliki uticaj imaju razni uvoznički lobiji kojima nikako nije u interesu razvoj domaćeg tržišta i domaće proizvodnje. Poslednja mera koja izjednačava akcize za uvozna i domaća pića dovešće do povećanja cene naše rakije i staviće je u nekonkurentan položaj sa uvoznim jeftinim alkoholom. Još kada se zna da se rakije proizvedene u našim destilerijama ne mogu pojavljivati u reklamama, da ih u medijima nema, da većina stanovništva ne zna koliki kvalitet, ali i rad i trud stoji iza svake boce proizvedene u malim porodičnim destilerijama, lako je razumeti da je trka sa uvoznicima za srpski proizvod unapred izgubljena.

Poslednji problem koji treba pomenuti su neregistrovani proizvođači alkohola. Koliko god proizvodnja alkohola u domaćinstvima u Srbiji bila deo tradicije, neodrživ je sistem u kome ne znamo tačan broj destilacionih aparata, i u kome svako može da istoči hektolitre nelegalnog alkohola na tržište. Žalosno je koliko spremnosti postoji među proizvođačima nelegalnog pića za varanjem, dodavanjem šećera, prodavanjem industrijskog alkohola pod firmom srpska rakija. Sve države koje su danas vodeće u brendiranju kvaliteta morale su ognjem i mačem da reše problem proizvodnje alkoholnog smeća. U Francuskoj je još Napoleon bajonetima omeđio regione oko grada Konjak, u Americi je besneo pravi rat poznat kao Whisky rebellion oko kontrole i standardizacije viskija, da bi Kongres 1964. godine proglasio burbon originalnim nacionalnim proizvodom. Neophodno je i kod nas uvesti jasne i čvrste standarde na koje se mogu osloniti potrošači i ljubitelji. Proizvodnja takozvane gazdine rakije mora da prestane, ako želimo da naš nacionalni proizvod bude nešto vredno društvene pažnje. Ne zaboravimo, alkoholna pića su jedan od najvažnijih elemenata takozvanog brendiranja tradicije i kao takva predstavljaju kulturnu vrednost.

Sociolog, urednik portala Rakija, uglavnom