Život u Smederevu na „kineski“ način

Smederevo – Smederevci su svojevremeno sa suzama ispratili Amerikance, kada su rešili da napuste železaru.

Za devet godina u Smederevu se nije izlivao samo čelik već su se izrodila silna prijateljstva, kumstva, ljubavi, pa i deca. Ameri iz „Ju-Es stila“ srodili su se sa smederevskim životom. Kada su u aprilu ovde došli Kinezi, opet suze. Ovoga puta radosnice.

Smederevci su plakali od sreće što na fabriku ipak neće biti stavljen katanac. Za osam meseci grad na Dunavu postao je dom za stotinak kineskih državljana. Dok su im pozicije u železari mahom rukovodeće ili kontrolne, van fabričke žice vode neuobičajeno običan život.

Stizali su u Smederevo gotovo neprimetno, kako i žive. Umesto u privatne apartmane i hotele, koji su nakon Amera željno čekali nove stanare, ispostavilo se da su vlasnici uzalud trljali ruke. Kinezi su, bez pompe, pazarili ili zakupili kuće.

Obične, skromne, na periferiji, ali velike. Dovoljno da u njima živi i po desetak „hestilovaca“, uglavnom muškaraca. To im, međutim, nije prepreka da se mimo posla u železari, late i ženskih poslova. Idu u nabavku, peru, kuvaju...

Njihove komšije Smederevci redovno ih sreću u okolnim piljarama. Zato se ugostitelji ovde nisu ovajdili od Kineza.

Hranu, priča se, od kuće nose čak i u fabriku. I dok Amerikanci nisu krili koliko vole srpsku kafanu i kuhinju, naročito prebranac, roštilj, gibanicu i pihtije, Kinezi se još uvek drže svojih štapića. U železari postoji kineski meni, a fabrički kuvari morali su da prođu posebnu obuku.

Specijalne namirnice, poput kineskog kupusa, u Smederevo stižu iz prestonice, a začini čak iz Kine. Ipak, ni Kinezi sasvim ne odolevaju mirisima i ukusu ovdašnjih specijaliteta. Radnici kažu da malo po malo probaju i domaću hranu.

Ne kaže se za džabe da čuveni pasulj „železarac“ i site mami.

„Smederevski“ Kinezi na posao idu uglavnom gradskim prevozom, zajedno sa ostalim radnicima. Neki se prevoze fabričkim kombijem, a samo najuže rukovodstvo ima privilegiju da koristi službeni automobil i vozača.

Ništa od života „na srpski način“, bar zasad. Skromni Kinezi, na drugoj strani, u železari drže čeličnu disciplinu. I jedino to ih ne razlikuje mnogo od prethodnih vlasnika.

– Nema kod njih mnogo priče. Ćute, klimaju glavom i rade po svom. Oni su ovde kao vojnici države. Vlada red i rad, pa i mi moramo tako – objašnjava nam dugogodišnji radnik železare koji je iskusio i vreme „Sartida“, ispratio Amere i dočekao Kineze.

Istina, jezik jeste glavna barijera u komunikaciji, pa izgleda kao da Kinezi samo „ćute“. Međutim, u fabrici se govorka kako čelnici „Hestil Srbija“ razumeju srpski i da čak ni u tom pogledu nisu nespremni stigli u Smederevo.

Koliko je to tačno, ne otkrivaju zasad, ali istina je da zaposleni vode računa šta pričaju u prisustvu novih gazda. I dok Kinezi, makar ne javno, ne idu na časove srpskog, Smederevci uveliko uče kineski.

Počeli su najpre gimnazijalci, jer je njihov direktor prepoznao budućnost ovog jezika u gradu na Dunavu. Ideju je odmah podržao „Hestil“, ali i grad. Pitanje je trenutka kada će i radnici železare početi da uče „kineske kukice“, kako opisuju jezik poslodavca. Za početak, novim gazdama dobrodošlicu u aprilu poželeli su sa „Huan-jing“.

Da li će ko od Kineza vremenom u Smederevu progovoriti i „jezikom ljubavi“, kao što je to bio slučaj sa Amerima, pokazaće vreme. Poznato je da su neka američka srca zauvek ostala kraj Dunava.

Doduše, sve zavisi od Smederevki koje su se svojevremeno „utrkivale“ da nađu muža Amerikanca. Nekoliko njih uspelo je u tome, a njihovi brakovi pretrpeli su i ekonomski razvod „Ju-Es stila“ i Srbije.

– Ništa nije nemoguće u ljubavi – šaljivo će mlada radnica administracije u železari. 

Ljubav ne poznaje granice, istina je, ali tačno je i to da Kinezi, bar na prvi pogled, nisu zainteresovani za druženje sa sugrađanima. Retko se viđaju u gradu, ne izlaze u provod, kreću se uglavnom u grupama.

Po navici ili direktivi, slobodno vreme provode kod kuće.

Međutim, dok „ćutke“ rade, Kinezi polako dižu fabriku na noge. To je uostalom i najvažnije. A da li će se Smederevci „pokineziti“ ili Kinezi „posrbiti“, biće zanimljiva priča samo dok „Hestilu“ dobro ide, dok su plate redovne, a radnički stomak pun. U tim uslovima svi se dobro razumeju. Na kineskom ili srpskom, nevažno je.