Живот у Смедереву на „кинески“ начин

Смедерево – Смедеревци су својевремено са сузама испратили Американце, када су решили да напусте железару.

За девет година у Смедереву се није изливао само челик већ су се изродила силна пријатељства, кумства, љубави, па и деца. Амери из „Ју-Ес стила“ сродили су се са смедеревским животом. Када су у априлу овде дошли Кинези, опет сузе. Овога пута радоснице.

Смедеревци су плакали од среће што на фабрику ипак неће бити стављен катанац. За осам месеци град на Дунаву постао је дом за стотинак кинеских држављана. Док су им позиције у железари махом руководеће или контролне, ван фабричке жице воде неуобичајено обичан живот.

Стизали су у Смедерево готово неприметно, како и живе. Уместо у приватне апартмане и хотеле, који су након Амера жељно чекали нове станаре, испоставило се да су власници узалуд трљали руке. Кинези су, без помпе, пазарили или закупили куће.

Обичне, скромне, на периферији, али велике. Довољно да у њима живи и по десетак „хестиловаца“, углавном мушкараца. То им, међутим, није препрека да се мимо посла у железари, лате и женских послова. Иду у набавку, перу, кувају...

Њихове комшије Смедеревци редовно их срећу у околним пиљарама. Зато се угоститељи овде нису овајдили од Кинеза.

Храну, прича се, од куће носе чак и у фабрику. И док Американци нису крили колико воле српску кафану и кухињу, нарочито пребранац, роштиљ, гибаницу и пихтије, Кинези се још увек држе својих штапића. У железари постоји кинески мени, а фабрички кувари морали су да прођу посебну обуку.

Специјалне намирнице, попут кинеског купуса, у Смедерево стижу из престонице, а зачини чак из Кине. Ипак, ни Кинези сасвим не одолевају мирисима и укусу овдашњих специјалитета. Радници кажу да мало по мало пробају и домаћу храну.

Не каже се за џабе да чувени пасуљ „железарац“ и сите мами.

„Смедеревски“ Кинези на посао иду углавном градским превозом, заједно са осталим радницима. Неки се превозе фабричким комбијем, а само најуже руководство има привилегију да користи службени аутомобил и возача.

Ништа од живота „на српски начин“, бар засад. Скромни Кинези, на другој страни, у железари држе челичну дисциплину. И једино то их не разликује много од претходних власника.

– Нема код њих много приче. Ћуте, климају главом и раде по свом. Они су овде као војници државе. Влада ред и рад, па и ми морамо тако – објашњава нам дугогодишњи радник железаре који је искусио и време „Сартида“, испратио Амере и дочекао Кинезе.

Истина, језик јесте главна баријера у комуникацији, па изгледа као да Кинези само „ћуте“. Међутим, у фабрици се говорка како челници „Хестил Србија“ разумеју српски и да чак ни у том погледу нису неспремни стигли у Смедерево.

Колико је то тачно, не откривају засад, али истина је да запослени воде рачуна шта причају у присуству нових газда. И док Кинези, макар не јавно, не иду на часове српског, Смедеревци увелико уче кинески.

Почели су најпре гимназијалци, јер је њихов директор препознао будућност овог језика у граду на Дунаву. Идеју је одмах подржао „Хестил“, али и град. Питање је тренутка када ће и радници железаре почети да уче „кинеске кукице“, како описују језик послодавца. За почетак, новим газдама добродошлицу у априлу пожелели су са „Хуан-јинг“.

Да ли ће ко од Кинеза временом у Смедереву проговорити и „језиком љубави“, као што је то био случај са Америма, показаће време. Познато је да су нека америчка срца заувек остала крај Дунава.

Додуше, све зависи од Смедеревки које су се својевремено „утркивале“ да нађу мужа Американца. Неколико њих успело је у томе, а њихови бракови претрпели су и економски развод „Ју-Ес стила“ и Србије.

– Ништа није немогуће у љубави – шаљиво ће млада радница администрације у железари. 

Љубав не познаје границе, истина је, али тачно је и то да Кинези, бар на први поглед, нису заинтересовани за дружење са суграђанима. Ретко се виђају у граду, не излазе у провод, крећу се углавном у групама.

По навици или директиви, слободно време проводе код куће.

Међутим, док „ћутке“ раде, Кинези полако дижу фабрику на ноге. То је уосталом и најважније. А да ли ће се Смедеревци „покинезити“ или Кинези „посрбити“, биће занимљива прича само док „Хестилу“ добро иде, док су плате редовне, а раднички стомак пун. У тим условима сви се добро разумеју. На кинеском или српском, неважно је.