Potraga za identitetom

U poslednje vreme identitetska politika postala je veoma pominjana i ozbiljno shvatana. Svi insistiraju na identitetu. Ako su manjinske grupe, traže priznavanje njihovog identiteta, ako su većinske, traže zaštitu svog identiteta od pridošlica. To da svako ima svoj identitet, koji se sastoji od samo njemu svojstvenih elemenata, kao da se ne dovodi u pitanje. Eh, da su se samo tom brigom za identitet rukovodili i naši preci. Međutim, oni su, po svoj prilici, identititetu pristupali sasvim drugačije. Izgleda da im je bilo bitnije proširivanje ili poboljšanje identiteta, od njegove zaštite.

Ako za početak naše sage o identitetu uzmemo stare Slovene koji dolaze na Balkan impresionirani munjama i poštujući svog boga Peruna, pa, prvo što primećujemo je da oni uskoro prihvataju sebi tuđu hrišćansku veru, nastalu na Bliskom istoku, sa svetom knjigom napisanom na njima nerazumljivim jezicima. Ali, oni prihvataju da se Biblija prevede na slovenske jezike i osmisli ćirilično pismo koje bi se u tu svrhu koristilo, a koje su sastavili dvojica Grka, od mahom grčkih slova. Nisu imali svojih slova, pa im je bilo lakše da prihvate ovu promenu. Onda su prihvatili i boje Vizantije i njen arhitektonski stil za svoje zastave, tvrđave i manastire. Vizantija je bila najrazvijeniji deo ondašnjeg sveta, pa nije imalo smisla odupirati se civilizaciji.

Posle smo došli u neželjenu vrstu kontakta s Turcima, ali nas to nije sprečilo da i od njih pokupimo mnogo reči iz rečnika i mnogo toga iz kuhinje. Slavske sarme i kavurme, tulumbe i baklave, dođoše sa Istoka, kao i „jastuk“, „bašta“, „višnja“ i mnoge druge reči za koje više i ne prepoznajemo da smo ih nekad pozajmili. Jok, mi svejedno mislimo da smo autohtoni u svemu. Kada smo počeli da se oslobađamo od Turaka, prihvatili smo zastavu Srbije sličnu ruskoj, a Rusi su je opet preuzeli od Francuza. Imali smo i svoje prosvetitelje, mahom pridošle iz „preka“, navikle na razne bečke i francuske etikecije i kulturu. Ali nam od toga nije bilo muka, rado smo u nekoj meri prihvatili sve to, manje u politici, više u kulturi.

Kada smo počeli da izgrađujemo državu i gradimo njene najznamenitije zgrade i simbole, mnogo što šta su nam projektovali češki i ruski arhitekti, ali nam to nije smetalo. Ponešto su uradili i Hrvati, najviše jedan od njih, koji je izvajao Pobednika, spomenik na Avali i još dosta znamenitosti. Zajedno sa Hrvatima i Slovencima najpre smo se zaludeli za jugoslovenstvo, a onda i za komunizam, još jednu evropsku novotariju pristiglu iz Nemačke, Engleske, Francuske i Rusije. A na kraju komunizma, u osamdesetim, imali smo odličnu rokenrol scenu, kao da nam je rok u genima bio oduvek. U devedesetim smo najpre bili malo mimo sveta, ali smo onda u dvehiljaditim počeli sve brzo da nadoknađujemo. ,,Mekdonalds“ smo, doduše, imali prvi u Jugoslaviji, ali smo sada upoznali i druge brendove. Mobilni telefoni i kompjuteri - praktično nijedan nije proizveden u Srbiji - postali su nerazdvojni deo nas, a tu su već i društvene mreže, omiljene u Srbiji kao i svakom drugom kraju sveta.

Tako je nastao jedan tepih išaran najrazličitijim sadržajima koji postoji samo ovde i nigde drugde na svetu. Izgleda da je identitet, kao određeni deo tela: svako ga ima i ne samo to, svačiji je sastavljen od mnoštva delića koje je nekad pozajmio od nekog drugog i malo preradio. Uvek je bilo mešanja i preuzimanja. Od Nemaca smo, recimo, preuzeli harmoniku, a onda smo sa njom zasvirali kola. Od identiteta se ne može pobeći sve i da hoćete, uvek je tu, čak i kad se menja, kao što se uvek i menjao. Jedino danas, kao deo našeg identiteta, predlaže se da „čuvamo naš identitet“ i ne preuzimamo ništa tuđe. Niko ne objašnjava zašto bi to bilo pametno sada, kada nas je suprotno ponašanje već i dovelo do trenutnog identiteta. Čini mi se da je, ako je nešto bilo deo našeg identiteta, to bila baš otvorenost.

A imam i jednu teoriju kako je došlo do promene ove naše filozofije u poslednje vreme. Možda ste čuli, a ja se sećam da sam to čuo i od trenutnog premijera, samo ranije, da se Hrvati ističu kao primer naroda koji su „uvek držali do svog“ čak i u vreme komunizma. Izgleda da smo ovu novu crtu „držanja do svog“ preuzeli od njih u želji da ih stignemo u ovom poslu.

I da budemo što više Srbi.

Urednik sajta Dvogled