Zdravica Grešnog Miloja sestriću Viktoru Troickom

Čačak – Stari srpski običaj kaže da se veselje ne počinje bez zdravice, niti otvara ako nema buklije i mudre pripovesti domaćinove. Nekad se položaj zdravičara prepušta i đedu, stricu ili tetku. Kao onomad, na kraju novembra, kad je u prestoničkom hotelu „Kraun plaza”, na svadbenom veselju tenisera Viktora Troickog i njegove izabranice Aleksandre, čašu i slovo dobrodošlice držao ženikov tetak Miloje Stevanović (68) iz Goračića na Jelici. Grešni Miloje, koji se ne odriče svoje vere iako se Srpska pravoslavna crkva odrekla njega, počeo je zdravicu ištući božju pomoć, i obuhvatio, stih po stih, sve važne rodstvenike.

Evo kako je išla ta beseda Milojeva, stihovana iz njegove glave.

„Dragi mladenci, dragi kumovi, blagočastiva braćo i sestre, pomaže Bog! Evo, dižem ovu čašu rujnog vina da nazdravim blagočastivima.

Ako ću se o poretku bavit’, Aleksandru Troickom ću zdravit’. Zdrav si, Pašo! – od srca ti rek’o, Kad si ’vako ti lepo doček’o!

Po dobroti ’oću li zdraviti, Milanki ću snajku čestitati. Draga Maro, nek’ ti Bog da unučića dosti, nek’ ti kuća peva od radosti!

Po starjestvu ako ’oću ići, baku Milju ne mogu obići. Milju s njenih deset praunuka, jedan’esto iščekuje njena ruka.

Po junaštvu ako zdravit’ ’oću, nazdraviću Nolu Đokoviću! Kako Nolu, tako Zimonjiću! I dobrome Janku Tipsareviću! Jer, Srbiju proslaviše svetu, te postasmo najbolji na svetu. Sa Viktorom obznaniše svima: nema šale sa pravim Srbima! I Rusima!

Nole, Ziki, Janko – to je trio, koji nam je zbilja drag i mio. Svoje čojstvo pokazaše oni, kad naš Viktor beše u nevolji. Zato ću vam onu prozboriti: ’U dobru je lako dobar biti!’, govorahu naši sveti starci: ’Na muci se poznaju junaci!’

Zato, našim junacima Nolu, Zikiju i Janku, moji unuci će nešto kasnije uručiti male poklone, u znak blagodarnosti što su junački branili njinog ujka kad mu je bilo najteže i kad je bio sam.

A sad:

Za ljepotu dižem ovu čašu da pozdravim dragu snajku našu! Aleksandru, belu golubicu, našu nadu, našu uzdanicu!

I još dižem ovu čašu vina, u čast i u zdravlje dragog nam svima: za Viktora ženika našega! U Troickih, od svih najboljega.

Dragi moj Vićentije, ženiše te po svim novinama, raznoraznim svetskijem damama. Al’ u tebe jedno srce ima, i to srce ti njojzi dariva. Neka ti darivanje bude srećno i vekovečno!

Blagočastiva braćo i sestre, svatovi i svadbari, nek’ da Bog da vam budu puni ambari, neka vaskrsli Gospod vaš i moj, nispošlje na vas sveti blagoslov svoj. Na vas i na vaše časne domove, na vaše ’ćeri i na vaše sinove.

Dragi naši mladenci, draga deco naša, neka vam bude na zdravlje ova čaša! Nek’ vam Bog dade roda i ploda, svakog dobra i zdravog poroda. Da se složite, da se obožite, da se volite, da se umnožite. Da vam postelja bračna bude čista, da u srcima nosite Hrista!

Da vam ljubav i sreća cveta! Živeli na mnogaja ljeta!”

I tu su, takav je red, svi ispili čaše.

Evo, i mi da, na svršetku teksta, napišemo neku reč o glagoljivom i bistrom zdravičaru:

„Hvala tetku za ovako mudra slova, neka višnji i njega poživi. Mnogi od nas su možda grešni, ali samo onaj gore zna da li su i krivi.”