Ustav i kosovsko pitanje

Mitrovdanski ustav je navodno pisan i, baš u jesen 2006. donesen, zbog očuvanja državnog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom. Naravno, to je bilo i opravdanje pragmatične politike utemeljene na dubokoj iracionalnosti. Ustav je proglašen s petogodišnjim zakašnjenjem (u odnosu na rok iz Dosovog „Ugovora sa narodom”), motivisan interesima izbora i opravdanjem prethodnog političkog bankrota velikih stranaka. Te 2006. DS, DSS i SRS, ali i skoro sve ostale parlamentarne stranke, suočile su se s propašću njihovog koncepta države s Crnom Gorom. Politika reformista prema EU doživela je zastoj, čije posledice traju i danas.

U Mitrovdanskom ustavu KiM je suštinski izbačeno iz teksta. Umesto da posebnim članovima budu definisane autonomije, najavljeno je da će posle završetka pregovora o statusu KiM o tome biti donesen poseban ustavni zakon. Tako je Srbija, nespremnošću celokupne svoje elite da se suoči s ružnom stvarnošću, u stvari ostavila mogućnost da bude ustrojena kao država koja bi u svom sastavu mogla imati dva, ali i više autonomnih entiteta različitih ovlašćenja! Bila je to kratkovida politika. Kad sam se četiri godine kasnije sreo s najvažnijim kreatorom tog ustava, tada već opozicionarom, a razgovor došao do ukidanja AP Vojvodine, on je rezignirano odmahnuo rukom: „Da, morali smo da podržimo ustavnu potvrdu AP Vojvodine zbog simetrije s Kosovom i Metohijom... Ali razvoj događaja pokazao je da to više nije potrebno. Međutim, ustavno pitanje ne treba otvarati zato što bi buduća rešenja mogla biti gora...”

U Mitrovdanskom ustavu Kosovo i Metohija spomenuti su na dva mesta: u Preambuli, koja je samo deklarativni deo ustava – nikoga ne obavezuje, niti može biti prekršena – i u zakletvi predsednika republike. Prvo je učinjeno zbog SAD i EU – narodu simbolika, njima ustav bez KiM. Drugo zbog Tadića, kojem je vreme očekivanog proglašenja nezavisnosti albanske paradržave trebalo dodatno zagorčati, pošto bi zakletvom bio sprečen da se sporazume s Vašingtonom i Briselom, do kojih su DS i on tako mnogo držali.

Kako uopšte rešiti pitanje AP KiM – a posebno njegove ustavne aspekte – danas kad je albanska paradržava u većoj meri međunarodno priznata od svih drugih aspiranata za članstvo u UN?

Koren je u suštini našeg nacionalnog odnosa prema Kosovu i Metohiji. Pre trinaest godina istraživanja su pokazala da 75 odsto građana veruje da je KiM zauvek izgubljeno a 62 procenta da to nikad ne treba priznati. Vladajuće elite prihvatale su Kosovo ali ne i Albance – nisu ih unosile u birački spisak, nisu tražile saveznika među njihovim vođama. Srbija i Jugoslavija prestale su odavno da vode odgovornu državnu politiku: prva 1918, a druga 1941. godine. Spremnost da status Kosova i Metohije dugoročno ne bude rešen zbog moguće epohalne promene u budućnosti, a da Srbija do tog svetog trenutka ostane državno nedovršena, nije ni mudra ni odgovorna politika. Da bi neka dobra prilika u budućnosti bila iskorišćena potrebne su decenije priprema i ogromne investicije. Takva spremnost, plan i odlučnost ne postoje. Štaviše, briselski proces je od 2012. započeo sporu ali uspešnu integraciju severa Kosova u tuđu državu.

Tokom ustavne debate trebalo bi da se iskreno suočimo – s činjenicama i međusobno. Da li smo spremni da stvorimo sistem uspešnih i poštenih ustanova i planiramo elitu sposobnu da tokom narednog stoleća politički, ekonomski, kulturno i demografski vrati Kosovo i Metohiju u sastav politički jedne i nedeljive Srbije? Odgovor svi znamo, samo ga neki s tugom grčevito skrivamo u sebi. Do 1941. je i bilo nekakvih izgleda, stvaranjem albanske kosovske autonomije i kreiranjem državne svesti i elite, nestali su i najmanji izgledi za uspeh. Nada u podelu pokrajine izbledela je posle 1999. godine. Ipak, podela je jedina mogućnost da sačuvamo krajeve gde srpski narod još živi u apsolutnoj većini, da dobijemo autonomiju za enklave i zadržimo upravu nad svetinjama. Takođe, podelom od Kosova stvaramo zaista jedinstven slučaj, dobijamo nekakav kompromis i sprečavamo dalji raspad države. Podela posle 1999. zavisi više od velikih sila nego od nas, ipak malo smo učinili da do nje dođe.

Kad je reč o ustavu, za nas je dovoljno da ukinemo autonomije kakve u našoj ustavnosti nisu postojale pre 1946. i da teritorijalno definišemo našu državu kako je priznata u Ujedinjenim nacijama. Za promenu granica postoje ustavni mehanizmi. Raskid s autonomijama iz prošlosti bio bi konačan raskid s ustavnim eksperimentima iz prošlosti. Kosovska ideja jedan je od temeljaca srpskog identiteta, pragmatična politika treba da obezbedi da ne postane i njen epitaf.

Napredni klub