Prahu oca poezije

Nema tajne koju o tebi ne znamo

Al Tajnu tvog duha još odgonetamo

Znamo ti postanje pretke i prapretke

Ali za tu Tajnu nema odgonetke

Sve potankosti i sveuvidnosti

Dale su samo Knjigu odanosti

Ali Tajnu nije niko rastajnio

A najveća si ti sam sebi bio

Da si koji jesi ni ti nisi znao

I više od ikog za njom si tragao

A ona ostade iza onih brava

Koje ovog sveta ključ ne otključava

Da, svagda mi dragi dožudniče

Nebesima osijan pesniče

Znamo da takvih nemamo dvojicu

Što nemaju dušu nego  pozornicu

Gde se odigrava drama vasionska

I likuje svetlost i radost sionska

Što nisu vrsnici svojim vrsnicima

Ni parbenici drugim pesnicima

Što nemaju sina ni usinovljenika

Sinovi jedinog sina svih jezika

A  pesmu im znaju svi neizbrojenici

Kako usmenici tako pismenici

A niko ne zna vrednost ostvarenja

Za koje toliko pade pokolenja

Da, svagda mi dragi tajnovidče

Nebesima osijan pesniče

Kad Srbi počeše nikom ponicati

I predade se svaki svakijati

Jezik se ne šće u lance vezati

Nego se gorskih venaca dohvati

I okući se u kamenom skitu

Preobučen u iskru izvitu

Idući za svojom zvezdom preodnicom

Opamećenome svetu za granicom

U nadnebesku uteče pustinju

I pustinjaka nađe na Cetinju

I zanevesti ga studenim kamenom

Nevestom vernom večnom vanvremenom

Da, svagda mi dragi neženiče

Nebesima osijan pesniče

Znamo i da je Cetinje cedilo

Kroz koje se nebo procedilo

A zrnce koje je na njemu ostalo

Na jeziku je srpskom zablistalo

Na kome te  samo učitelj maniti

Što si naučio mogo naučiti

I zavisnika kosmičkih visina

Gde nema Srbina Grka ni Turčina

Poškropiti ludotvornom vodom

I opjaniti pesničkom slobodom

Da u najdaljih zvezda tastaturu

Ukucaš udesa ljudskog partituru

Da, svagda mi dragi pričesniče

Nebesima osijan pesniče

Da  reč ne reče glasnogovorniče

Kamenje bi počelo da viče

Da si zanemeo i zakamenio

Svaki bi te kamen zamenio

Da nisi rekao to što si rekao

Tvorac bi se svoga dela odrekao

Sad i da nestane našeg naciona

Živeo bi u zemlji zvanoj vasiona

I kad bi nam se kuća iskopala

Luča bi nam obraz osvetlala

I lučinjska bi pretrajala  zublja

Kosmičkoga večnog rodoljublja

Da, svagda mi dragi prvopišče

Nebesima osijan pesniče  

U kamenom si se katunu rodio

Narečjem katunskim i progovorio

I duh vasionski u njemu otkrio

U svemu što si na njemu tvorio

Tvorac je tebi slao naputice

Preko katunske jezikaonice

Da do Oriona Saturna Neptuna

Stigneš narečjem jednoga katuna

I da uzano katunsko podneblje

Postane opširno nebesko hodneblje

Jednoplemenija  i jednozemnija

Poezija je i sve nebesnija

Da, svagda mi dragi nebotiče

Nebesima osijan pesniče

I jevanđelja tako su stvorena

Na narečju dva tri majušna plemena

Koja su pričala priče prepričane

Dok su sastavnice bile uglačane

A iz sijaseta usmenih verzija

Ocedila se čista poezija

Kad su slovesa bila namirena

Zapisana je  i opapirena

Ta pevanija bezbroj usmenika

Posta pisanija četiri pesnika

Koje svi znamo da oponašamo

Ali da tako pišemo ne znamo

Da, svagda mi dragi osobniče

Nebesima osijan pesniče

U nadoblačnoj državi- sobičku

Tron si postavio na jednom kamičku

Samo je misao tu mogla porasti

A jezikom se mogla opasati

Sa tog kamička neoborivoga

Gledao si presto prestolodržnoga

I obilazio mirove svemira

Po ovoj strani čistoga papira

Tu se izgnezdio gnezdo pravoslavno

I ispililo pile dvojeglavno

I u uskom škripu-sulundru

Podorlila krila neboparu

Da, svagda mi dragi pobožniče

Nebesima osijan pesniče

Svemogućstvo ti je istinu šaptalo

A da je vidiš oči ti je dalo

I u duši ti luču iskresalo

I sve granice u njoj izbrisalo

Da u ponorima i pod ponorima

U prostorima i za prostorima

U snu i iza snova i vizija

Ko dan bude jasno Bog je poezija

Hristos je došao samo da otkrije

Da je čovek delo s Bogom armonije

I mimotekuće suhojedenije

Kaže sve je ništa ako i sve nije

Da, svagda mi dragi Bogoprimče

Nebesima osijan pesniče

Kad je Satana s nebrojenom vojskom

Posle poraza na tlu vasionskom

Stvorio dve vojske od jednog naroda

I krenuo da liši prestola Gospoda

Iskrcao se na Polju Kosovskom

Car Lazar je sa knjigom iskonskom

Odstupio ka carstvu poetskom

A nepredata Miloševa duša

Pod barjacima zvezda zastavuša

Zaustavila se poiznad Njeguša

Dokle se podiglo more ponad gorja

Sem izviiskre  iznad crnogorja

Da, svagda mi dragi isposniče

Nebesima osijan pesniče

Nije te mučio ni postanak sveta

Ni ptica ni riba ni drugih planeta

Ali jeste postanak čoveka

I smisao ljudskog života i veka

Jer se u smislu njegove sudbine

I skrivala suština suštine

A suština je u tajni čoveka

A tajna čoveku čovek je doveka

Tvar je od tvorca smiso od promisla

Ostalo sve  je vlasništvo besmisla

Pa i kad najdraži ode i nestane

Opet smisao života ostane

Da, svagda mi dragi smisleniče

Nebesima osijan pesniče

Iskustvo si budućeg vremena imao

I mislio da bi se sećao

A sećao se da bi osećao

Dublje nego što si mislio i znao

Živa sećanja na ta osećanja

Bila su jedina moguća saznanja

Da zapamtimo jedino i znamo

Zato nas i uče da zaboravljamo

Pamćenje nije ono što je bilo

Već ono u što se sve preobrazilo

Pamćenjem se kraju i približavmo

Vaskrsavamo i vasionstavamo

Da, svagda mi dragi pamjatniče

Nebesima osijan pesniče

Svi su pesnici u svakom pesniku

I svi jezici u svakom jeziku

I svaka reč je oličenje zvuka

I damar neba i božja azbuka

Suzvuk i odzvuk odzvon rimarnika

Jezik u jeziku jezici jezika

Onaj što carstvuje nad svim jezicima

Maternji  je dao pesnicima

Uputio je  i tebe ka nama

U pustolinu nad pustolinama

Među viorima da bi viorio

I nad viorima da bi vior bio

Da, svagda mi dragi viorniče

Nebesima osijan pesniče

U zemlji bez tajne ti si tajna bio

U njoj si i sebe od sebe sakrio

Svetu bez svetinje svetinja jedina

Svetu  bez istine jedina istina

Ti si stvorio to pleme i sebe

Što ne zna šta će s tobom ni bez tebe

A za duh si naroda srpskoga

Učinio najviše posle Svemoćnoga

I zbog tog greha morao si znati

Da ti ni grob ne može opstati

Da se nisi na Lovćen kopao

Jedan od vas bi lakše pretekao

Da, svagda mi dragi iskopniče

Nebesima osijan pesniče

Tri puta je ad triumfovao

Kad je pobedio i kad je propao

I kada su i posle propasti

Njegovi sinovi ostali na vlasti

U novonastaloj ljudskoj epopeji

Rađali su se novi sadukeji

Koji su svoga Boga verovali

A Božijega sina odricali

Jer čovek veruje sve osim jednoga

Da može biti čoveka čednoga

I da Gospod oprašta svakome grešniku

Koliko i grešnik svojemu krvniku

Da, svagda mi dragi svesvetniče

Nebesima osijan pesniče

Mladi mučeniče Hristovih godina

Prošlost nam je budućnost jedina

Ne ostavljaj nas više i ne daj nas

Seti se ko smo a ne šta smo danas

Podseti Savu pripitaj Lazara

Razmakni Nebo da se ne zatvara

Ti pred Gospodom još imaš slobodu

Da progovoriš o svome narodu

U te se uzdamo od tebe ištemo

Pre nego se kao žuti  izbištemo

I postanemo mimimosvetna sorta

Što nema svetinje sem zapta zorta

Da, svagda mi dragi zaštitniče

Nebesima osijan pesniče

Dođe i ono doba nikadnije

Svako postade baš ono što nije

Pomisliše  i tvoji potomci

Ako nisu Srbi da su Crnogorci

Kada kojega upitaju ko je

Odgovara da je sve ono što nije

Sve batalio i ispazario

I postao sve što nije bio

Ne razlikuje istinu od laže

Ali zna svaki šta treba da kaže

A raznebošena i raznjegošena

Laž je bila samo gubljenje vremena

Da, svagda mi dragi bratstveniče

Nebesima osijan pesniče

Više nas nema u realnom svetu

Ali nas ima svud po internetu

Na profilima i na sajtovima

Po fejsbucima i po portalima

Potvrdili smo sebe digitalno

A u stvarnosti nas nema ni slučajno

Napravili smo od slika štitove

Preselili se u fotošopove

A ko nije ćorav i ume da čita

Vidi drugu stranu i šopa i štita

I kao legende kompjuterske scene

Trajemo koliko mesečeve mene

Da, svagda mi dragi mučeniče

Nebesima osijan pesniče

(Odlomci iz poeme objavljene u novom kolu Srpske književne zadruge)