Srbija i EU – u taktu budućnosti

U godini koja je za nama dogodili su se „bregzit”, pobeda Donalda Trampa na izborima u SAD, dramatični obrti na relaciji Moskva–Ankara, promena odnosa snaga u Siriji i, sa nešto diskretnijim odjecima u međunarodnoj javnosti, u septembru je doneta Atinska deklaracija. Ovaj dokument potpisalo je sedam šefova država ili vlada mediteranskih zemalja članica EU, a kao ključna poruka istaknuto je da je „potrebna drugačija Evropa” o kojoj će se govoriti sa moralnog stanovišta i čija će budućnost biti ,,zasnovana na velikim idejama”. Atinski samit prvi je vitalni refleks zvaničnika EU na očigledne promene u karakteru sveta i razdoblja u kojima živimo.

U prvoj istorijskoj fazi ideja evropskog objedinjavanja bila je nastojanje da se demokratska društva zaštite od ekspanzije komunističke ideologije. Odbrana pogleda na svet i ekonomije slobodnog preduzetništva dominantna su oznaka perioda koji traje do početka raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza. Ova krupna politička promena pokreće drugu fazu u evoluciji Evropske unije. Ako bi se za prethodnu moglo reći da je defanzivna, sada glavni interes postaje ofanziva širenja na istok. Kao što nas uče povesne lekcije, kada se pažnja i energija usmeravaju na prostorno širenje, unutrašnja pitanja ostaju zapostavljena i nagrizaju koheziju zajednice.

Treća faza počinje sada! Ona treba da potvrdi opravdanost i održivost Evropske unije. Isteklo je vreme protivrečnostima, nedorečenostima, nedoslednostima i zloupotrebama Unije (unutrašnjim i spoljašnjim). Ovo je faza zrelosti. Ako će da opstane, Unija mora da postupa samostalno, politički racionalno, da generiše mir, pravo i poredak i da savlada jednostrane kaprice svojih članica. To su pouke velikih promena iz 2016. i suština zaključaka iz Atine. To su ciljevi koje i drugi očekuju od Unije i koji ostvarenje ovog grandioznog projekta vide kao civilizacijsko dostignuće i sveopšte dobro. Ako je kantovski „večni mir” jedini razumni i konačni cilj posle dva svetska rata i višekratnog dodirivanja nepovratnog ambisa u poslednjim decenijama, onda je politički i geopolitički jasno da je ujedinjena Evropa temelj bez koga se takav mir ne može izgraditi. Ona je prirodni most između Istoka i Zapada i ako kao samostalni subjekt pokrene susret sa Rusijom, otvara se suštinski nova era čovečanstva. I u nečemu je evrocentričnost objektivno utemeljeno stanovište: vektori glavnih sila koje tvore stil i kulturu našeg doba, elitnu i popularnu, presecaju se ovde – od Monea, Tarkovskog, FK Liverpula, Mana i Dalija do – Rolingstonsa! Između takve Evropske unije i Srbije ne postoji nijedan nesporazum.

Početak druge, ofanzivne faze EU pružio je priliku nekim zemljama da iskoriste svoje geopolitičke bonitete i da, bez ispunjavanja strogih kriterijuma, postanu njeni članovi. Srbija je imala daleko složeniju situaciju i tokom raspada Jugoslavije našla se u geopolitičkom deficitu. Da smo iskoristili prvi talas prijema, sve bi po nas ispalo bolje, a i EU bi izbegla donošenje nekih odluka koje će koliko sutra želeti da zaboravi.

Kako stvari stoje sada, posle prošlogodišnjeg globalnog političkog zemljotresa i na pragu nove faze u dugom životu EU? Kakvi su odnosi Srbije i Evropske unije u ovom trenutku?

Ako izađemo iz tehničkih okvira u kojima je Srbija uspešni aplikant i otvaranjem poglavlja dokazuje svoju spremnost za početak pridruživanja, prvi put u složenoj biografiji odnosa sa EU naša zemlja bazično stoji dobro. U smislu političke logike čak ide mali korak ispred: sve redefinicije principa koji će rukovoditi međunarodnu politiku u novim okolnostima i koje će EU morati da stavi u svoju agendu Srbija već četiri godine ima kao svoje putokaze. Srbija je odlučna na putu ka EU i razume njenu istorijsku misiju, iako ona ni među samim članicama nije uvek sasvim jasna. Srbija smatra da bi proširenjem, Unija dokazala smisao i opravdanost svoga postojanja, posebno u trenutku poljuljanog samopouzdanja. Srbija ne vidi EU kao instrument za rešavanje bilateralnih problema sa okruženjem u svoju korist nego kao objektivni i neutralni politički i pravni sistem. Srbija je svesna da negovanjem dobrih odnosa i intenzivnom ekonomskom saradnjom sa zemljama iz različitih „klubova” svojim nevelikim dimenzijama ipak doprinosi izgradnji pretpostavki za jedan bolji svet. Takođe, velika imena i bardovi međunarodne politike šalju jasne poruke da Rusija nije neprijatelj i da se budući međunarodni poredak mora postaviti na principima saradnje, a ne konflikta. Srbija upravo tako vidi budućnost Evrope. Najzad, u teškim godinama propasti Jugoslavije, nametnutih oružanih sukoba, ekonomskih sankcija i medijske demonizacije Srbiji je odgovaralo samo da istina i pravda budu vodeće vrednosti. Mi nismo tražili protekciju. Takav pristup pripada svakome narodu i svakome pojedincu. Srbija to nosi u svome bagažu na putu za EU. Put je trasiran!

U institucijama Evropske unije i većine njenih članica već je sasvim jasno da između principa koji određuju politiku Srbije u premijerskom mandatu Aleksandra Vučića i principa koji će u narednim godinama zaokružiti projekat koji je započeo mirovni pregalac i vizionar Robert Šuman postoji indigo poklapanje. Kao što je Nikolaj Hartman rekao da jedan ton postaje muzika ako uspemo da predvidimo naredni, tako uspešnu politiku vodi onaj ko ide korak ispred.

Direktor Zavoda za udžbenike