Zaveštanje se mora poštovati

Sveto Jevanđelje po Jovanu počinje ovako: „U početku bješe riječ i riječ bješe u Boga i Bog bješe riječ.”

Sigurni smo da nema nikog ko neće odmah razumeti da je sve u jeziku i onom što nam se jezikom poručuje. Zato je borba da se reči upotrebe na korist onoga koji ih izgovara bespoštedna i vodi se po svaku cenu.

Stoga svi oni koji hoće da se izbore za neku ideju nastoje na sve moguće načine da jezikom ubede primaoce poruke da su oni u pravu, a oni drugi u krivu. I zato svaka reč ima svoje precizno značenje i ako se samo malo izokrene red reči ili oblik u kome se izgovara, poruka dobija drugi smisao. Recimo, Vojska Srbije. Ko se imalo seća rovovske borbe oko ustavnih formulacija prilikom pisanja sadašnjeg ustava, setiće se koliko je vremena i snaga potrošila ustavna komisija oko toga kako će se zvati vojska. Oni kojima je bilo do istorije i tradicije upinjali su se iz petnih žila da se vojska zove Srpska vojska, jer je ona nastala iz vojske Karađorđevih ustanika. A ta vojska nije bila vojska Srbije, jer Srbija nije administrativno ni postojala. Bila je podeljena između različitih islamsko-osmanskih pašaluka koji su je nasilno osvojili i imali za cilj da je za sva vremena satru i nikada joj ne dozvole da se obnovi.

Dakle cilj te vojske bio je da oslobodi Srbiju i ponovo joj vrati staru slavu. Srpska vojska dakle prethodi Srbiji i ona ju je rodila. Na primer, preci preševskih Albanaca su tada kao muslimani bilo vojni obveznici koji su posle halifinog poziva na džihad smatrali svojom verskom dužnošću da tu neverničku pravoslavnu srpsku vojsku unište i ne dozvole da se Srbija obnovi. Zato su zdušno učestvovali u gušenju ustanka 1813. Isto su se ponašali za sve vreme oslobodilačke borbe Srba i naročito u balkanskim ratovima kada su područja Preševa i Bujanovca konačno oslobođena i pripojena Srbiji.

I to su fakti. Pozivanje na Mišar, Hajduk Veljka ili vojvodu Sinđelića, kako se i u vreme JNA zvala jedna niška kasarna njih je uvek podsećalo na stihove pesme posvećene tome junaku: „Ti si turske posekao glave, zato tebe Srbi rado slave...” Preševski muslimanski Albanci dobro znaju da se ovo „turske” odnosi i na njihove pretke i oni verovatno ne mogu i neće, i to je njihovo legitimno pravo, tu vojsku prihvatiti kao svoju. Naravno, ne računajući izuzetke, ali kao što znamo, izuzeci samo potvrđuju pravilo. Uostalom, i komunistička Jugoslavija je svoju vojsku nazvala Jugoslovenska narodna armija. Nije je nazvala Narodna armija Jugoslavije. I svoju železnicu je nazivala „Jugoslovenske železnice”. Otkuda sada to da se vojska zove Vojska Srbije umesto Srpska vojska, ili umesto da bude „Srpska železnica” kako se npr. zove „Bugarska državna železnica”, mi imamo „Železnice Srbije”.

Oni koji su se borili da se vojska preimenuje u Vojsku Srbije i koji su na štetu istorije i pravih interesa Srbije pobedili, nadali su se da će se takvim aktima preševski muslimanski Albanci privoleti da prihvate građanski koncept. Ne shvatajući da nikakav građanski koncept ne može biti ostvaren u zemlji koja se zove npr. Francuska. Naime, okreni-obrni, tamo je francuski jezik službeni i svi ostali su bukvalno samim tim diskriminisani, što se upotrebe jezika tiče. I to je tako i ne može drukčije biti dok Francuzi, Englezi, Arapi, Kinezi itd. ne prestanu da postoje. A ko može da nam obeća da će se to desiti? Zato je više nego pravilno što je kragujevačko pozorište shvatilo da ima obavezu prema svome osnivaču knezu Milošu i vratilo pozorištu njegovo izvorno ime Knjaževsko srpski teatar Kragujevac.

Međutim, veoma je neobično da se Narodno pozorište u Beogradu oglušuje o zaveštanje svoga osnivača kneza Mihaila. Svako ko uđe u hol pozorišta vidi na desnom zidu pored vrata povelju osnivača, pisanu pismom koje je prethodilo Vukovoj reformi. A u toj povelji jasno piše da je knjaz zaveštao zgradu Srpskom narodnom pozorištu. Dakle, to je njegovo ime. Zato je nerazumljivo zašto, sadašnji glumci i umetnički ansambl Opere i Baleta ne osećaju moralnu obavezu prema onom ko im je dao mogućnosti da svoje vrhunsko umeće izraze i pokažu narodu, ali i da zarade hleb, i pozorištu ne vraćaju ime koje mu je dao osnivač: Srpsko narodno pozorište? Naime, to u ovom slučaju nema nikakve veze sa nacijom, već je prosto obaveza da se osnivaču oda priznanje i teatar nazove onako kako ga je on nazvao.

Profesor univerziteta i urednik časopisa „Politikologija religije”