Zašto treba verovati CIA-i

Čini mi se da su Rusi u SAD hakovali samo dve stvari, a to su Obamin mozak i izveštaj o ruskim hakerima, kazala je glasnogovornica ruskog ministarstva spoljnih poslova komentarišući izveštaj Centralne obaveštajne agencije (CIA) da su tajne ruske službe po nalogu Kremlja izvele sajber-udare na SAD.

Prekjučerašnja izjava Marije Zaharove stigla je istog dana kada je i portparol Vladimira Putina kao lov na veštice okarakterisao prošlonedeljni američki izveštaj, kojim je Kremlj optužen da se hakerskim upadima umešao u američke izbore na strani Donalda Trampa. Izabrani šef Bele kuće nije komentarisao izveštaj koji su mu prošlog petka dostavili obaveštajci, ali je ranije uporno odbacivao sve navode da je Moskva imala bilo šta sa njegovom pobedom.

Trampova nepoverljivost i odbijanje rezultata istrage i sarkazam Zaharove poprilično začuđuju ako znamo da za pitanje mešanja u izbore stranih država nema većeg eksperta od CIA. Istina je da američki obaveštajci nisu pružili konkretne dokaze za tvrdnje da su Rusi uticali na američke izbore, ali je isto tako istina i da su oni u ovoj oblasti najveći autoritet, pa je logično pretpostaviti da ne govore napamet kada kažu da su na Trampovoj pobedi pronašli „ruske otiske prstiju”. Ne samo CIA već i američka vojska i vlada zaslužni su za to što su u mnogim zemljama vladali oni koji su vladali, budući da je Vašington nalagao operacije tajnih službi, vojne smene režima i pomaganje nekoj od strana na izborima, između ostalog i u Rusiji i Srbiji.

Prema izveštaju američkih bezbednjaka, ruske tajne službe su po nalogu Vladimira Putina presrele mejlove Demokratske stranke i Džona Podeste, šefa izbornog štaba Hilari Klinton, ne bi li posejale haos, sumnju u regularnost izbora i pomogle Donaldu Trampu da uđe u Belu kuću. Ako je to stvarno bilo tako, CIA bi lako mogla da prepozna obrazac koji je i sama primenila u Čileu posle izbora Salvadora Aljendea gledajući na sve načine da podrije tamošnju ekonomiju, izazove haos i dovede do smene demokratski izabranog predsednika. Bilo je mnogo akcija smenjivanja stranih vladara od Dominikanske Republike, preko Brazila, Gvatemale do Južnog Vijetnama, ali verovatno jeste najpoznatija upravo ova iz Čilea. Aljende je kao socijalista bio neprihvatljiv za Ameriku, pa je CIA slala novac i oružje čileanskim organizacijama koje su pripremale državne udare još od njegove inauguracije, da bi na 1973. podržala vojni puč Avgusta Pinočea koji je formirao prokapitalističku vladu naklonjenu Vašingtonu. CIA nije uspela u višestrukim naporima da ubije Fidela Kastra, ali joj je zato pošlo za rukom da 1953. organizuje državni udar protiv iranskog premijera Mohameda Mosadega (koji je nacionalizovao privatne zapadne naftne kompanije) i svu vlast prepusti proameričkom šahu Rezi Pahlaviju.

Kada „obične” zakulisne radnje tajnih agenata nisu davale rezultate, na scenu bi stupala vojska, koja bi izvodila operacije smene režima, kako su svrgnuti i talibani, Sadam Husein i Muamer Gadafi. U suptilnije načine mešanja u to ko će negde vladati spadalo je i slanje novca izvesnim liderima i partijama, obezbeđivanje savetnika u kampanji i uvođenje sankcija ili davanje pozajmica iz političkih razloga. Don Levin, profesor političkih nauka na Univerzitetu Karnegi Melon, izračunao je da su se Amerikanci upravo na ovakav način u strane izbore umešali 81 put od 1946. do 2000, preneo je „Los Anđeles tajms”. Počev od posleratnih izbora u Italiji, kada je Vašington slao vreće novca demohrišćanima samo da ne pobede komunisti, do izbora u Nikaragvi 1990, kada je CIA pustila informaciju o korumpiranosti sandinista, zbog koje je njihov kandidat Danijel Ortega izgubio izbore, Amerikanci su radili upravo ono za šta sada optužuju Ruse. Moskva je i sama sklona istom „hobiju” jer se u istom periodu 36 puta umešala u strane izbore. Zato nije iznenađenje da su Amerika i Rusija na kraju naciljale i jedna drugu. Još se Bil Klinton umešao u ruske izbore jer želeo da Boris Jeljcin pobedi 1996, pa je Rusiji osigurao zajam MMF-a od više od deset milijardi dolara. To je omogućilo Jeljcinu da se hvali kako je on jedini koji može da dobije toliki kredit koji je baš pred izbore potrošio na plate i penzije.

Srbija je, takođe, bila deo tih igara. Kako su pokazala dokumenta iz Klintonove ere sa kojih je 2014. skinuta oznaka tajnosti, Vašington je devedesetih godina srpskoj opoziciji, nevladinim organizacijama i medijima koji su se borili protiv Slobodana Miloševića poslao 12 miliona dolara.

„Da nije bilo ove otvorene intervencije, Milošević bi vrlo verovatno dobio još jedan mandat”, zaključio je profesor Levin.

Prema njegovoj računici, Vašington i Moskva su se u periodu od kraja Drugog svetskog rata do kraja milenijuma na ovaj način – slanjem novca i stručnjaka za kampanju i  doturanjem informacija pogubnih pred izbore – umešale u svake devete predsedničke ili parlamentarne izbore koji su se održavali negde u svetu. Kasnije su došli i drugi za neku stranu nepodobni režimi, kao na primer u Ukrajini, gde su Amerika i Rusija pokazale kako reaguju na izbore i političke promene koje im nisu po volji. SAD su podržale prozapadne demonstrante koji su oterali legitimno izabranog proruskog predsednika. A kada je postalo jasno da u Kijevu počinju da duvaju proevropski vetrovi, Rusija je ukrajinsko približavanje EU i NATO sprečila anektiranjem dela ukrajinske teritorije i podrškom naoružanim proruskim pobunjenicima koji pod svojom kontrolom drže istočni deo zemlje.

Možda je, kako primećuje „Hafington post”, zaista bila poetska pravda kada je Hilari Klinton, jedna od najvećih zagovornica smene režima uz pomoć stranih intervencija, na poslednjim izborima „smenjena” intervencijom sa strane. Ironijom sudbine, smenio ju je čovek koji svoj dolazak na vlast posredno duguje njenom suprugu jer je Putin došao na vlast uz blagoslov i kao politički naslednik Borisa Jeljcina. Ipak, izgleda da su ruskom predsedniku u boljem sećanju ostale intervencije Hilari Klinton nego intervencije Bila Klintona, između ostalog i ona kada je 2011. pružila podršku ruskim demonstrantima koji su protestovali tvrdeći da je Putin pokrao izbore.