Зашто треба веровати ЦИА-и

Чини ми се да су Руси у САД хаковали само две ствари, а то су Обамин мозак и извештај о руским хакерима, казала је гласноговорница руског министарства спољних послова коментаришући извештај Централне обавештајне агенције (ЦИА) да су тајне руске службе по налогу Кремља извеле сајбер-ударе на САД.

Прекјучерашња изјава Марије Захарове стигла је истог дана када је и портпарол Владимира Путина као лов на вештице окарактерисао прошлонедељни амерички извештај, којим је Кремљ оптужен да се хакерским упадима умешао у америчке изборе на страни Доналда Трампа. Изабрани шеф Беле куће није коментарисао извештај који су му прошлог петка доставили обавештајци, али је раније упорно одбацивао све наводе да је Москва имала било шта са његовом победом.

Трампова неповерљивост и одбијање резултата истраге и сарказам Захарове поприлично зачуђују ако знамо да за питање мешања у изборе страних држава нема већег експерта од ЦИА. Истина је да амерички обавештајци нису пружили конкретне доказе за тврдње да су Руси утицали на америчке изборе, али је исто тако истина и да су они у овој области највећи ауторитет, па је логично претпоставити да не говоре напамет када кажу да су на Трамповој победи пронашли „руске отиске прстију”. Не само ЦИА већ и америчка војска и влада заслужни су за то што су у многим земљама владали они који су владали, будући да је Вашингтон налагао операције тајних служби, војне смене режима и помагање некој од страна на изборима, између осталог и у Русији и Србији.

Према извештају америчких безбедњака, руске тајне службе су по налогу Владимира Путина пресреле мејлове Демократске странке и Џона Подесте, шефа изборног штаба Хилари Клинтон, не би ли посејале хаос, сумњу у регуларност избора и помогле Доналду Трампу да уђе у Белу кућу. Ако је то стварно било тако, ЦИА би лако могла да препозна образац који је и сама применила у Чилеу после избора Салвадора Аљендеа гледајући на све начине да подрије тамошњу економију, изазове хаос и доведе до смене демократски изабраног председника. Било је много акција смењивања страних владара од Доминиканске Републике, преко Бразила, Гватемале до Јужног Вијетнама, али вероватно јесте најпознатија управо ова из Чилеа. Аљенде је као социјалиста био неприхватљив за Америку, па је ЦИА слала новац и оружје чилеанским организацијама које су припремале државне ударе још од његове инаугурације, да би на 1973. подржала војни пуч Августа Пиночеа који је формирао прокапиталистичку владу наклоњену Вашингтону. ЦИА није успела у вишеструким напорима да убије Фидела Кастра, али јој је зато пошло за руком да 1953. организује државни удар против иранског премијера Мохамеда Мосадега (који је национализовао приватне западне нафтне компаније) и сву власт препусти проамеричком шаху Рези Пахлавију.

Када „обичне” закулисне радње тајних агената нису давале резултате, на сцену би ступала војска, која би изводила операције смене режима, како су свргнути и талибани, Садам Хусеин и Муамер Гадафи. У суптилније начине мешања у то ко ће негде владати спадало је и слање новца извесним лидерима и партијама, обезбеђивање саветника у кампањи и увођење санкција или давање позајмица из политичких разлога. Дон Левин, професор политичких наука на Универзитету Карнеги Мелон, израчунао је да су се Американци управо на овакав начин у стране изборе умешали 81 пут од 1946. до 2000, пренео је „Лос Анђелес тајмс”. Почев од послератних избора у Италији, када је Вашингтон слао вреће новца демохришћанима само да не победе комунисти, до избора у Никарагви 1990, када је ЦИА пустила информацију о корумпираности сандиниста, због које је њихов кандидат Данијел Ортега изгубио изборе, Американци су радили управо оно за шта сада оптужују Русе. Москва је и сама склона истом „хобију” јер се у истом периоду 36 пута умешала у стране изборе. Зато није изненађење да су Америка и Русија на крају нациљале и једна другу. Још се Бил Клинтон умешао у руске изборе јер желео да Борис Јељцин победи 1996, па је Русији осигурао зајам ММФ-а од више од десет милијарди долара. То је омогућило Јељцину да се хвали како је он једини који може да добије толики кредит који је баш пред изборе потрошио на плате и пензије.

Србија је, такође, била део тих игара. Како су показала документа из Клинтонове ере са којих је 2014. скинута ознака тајности, Вашингтон је деведесетих година српској опозицији, невладиним организацијама и медијима који су се борили против Слободана Милошевића послао 12 милиона долара.

„Да није било ове отворене интервенције, Милошевић би врло вероватно добио још један мандат”, закључио је професор Левин.

Према његовој рачуници, Вашингтон и Москва су се у периоду од краја Другог светског рата до краја миленијума на овај начин – слањем новца и стручњака за кампању и  дотурањем информација погубних пред изборе – умешале у сваке девете председничке или парламентарне изборе који су се одржавали негде у свету. Касније су дошли и други за неку страну неподобни режими, као на пример у Украјини, где су Америка и Русија показале како реагују на изборе и политичке промене које им нису по вољи. САД су подржале прозападне демонстранте који су отерали легитимно изабраног проруског председника. А када је постало јасно да у Кијеву почињу да дувају проевропски ветрови, Русија је украјинско приближавање ЕУ и НАТО спречила анектирањем дела украјинске територије и подршком наоружаним проруским побуњеницима који под својом контролом држе источни део земље.

Можда је, како примећује „Хафингтон пост”, заиста била поетска правда када је Хилари Клинтон, једна од највећих заговорница смене режима уз помоћ страних интервенција, на последњим изборима „смењена” интервенцијом са стране. Иронијом судбине, сменио ју је човек који свој долазак на власт посредно дугује њеном супругу јер је Путин дошао на власт уз благослов и као политички наследник Бориса Јељцина. Ипак, изгледа да су руском председнику у бољем сећању остале интервенције Хилари Клинтон него интервенције Била Клинтона, између осталог и она када је 2011. пружила подршку руским демонстрантима који су протестовали тврдећи да је Путин покрао изборе.