Jezik i politika

Bosanski naučni časopis „Pedijatrija danas” štampa se na engleskom jeziku, a uredništvo planira da mu, promenom naziva, da naglašeni regionalni karakter („Balkanski žurnal za pedijatriju”). Za takav poduhvat važno je da autori budu sa šireg područja, pa je potpisnik ovog teksta zamoljen da pošalje svoj prilog.

Tekst je primljen sa dužnom zahvalnošću, ali se postavilo pitanje naslova. Naime, traženo je da se sintagma „zemlje koje dele isti jezik” zameni i glasi „zemlje u kojima se govori međusobno razumljivim jezikom”. Došlo je do mučnog preganjanja, završenog odlukom autora da povuče svoj rad zbog uplitanja politike u nauku.

Argumenti u prilog postojanja zajedničkog jezika nisu bliski samo lingvistima, pa čak ni obrazovanim laicima, već i neškolovanom svetu (svestan je da u četiri susedne zemlje centralnog Balkana lako može da se sporazumeva bez prevodioca). No, korisno ih je razmotriti, posebno zbog preporuke uredništva, suočenog sa dokazima o jednom jeziku, da treba zanemariti lingvističke kriterijume.

U pitanju je princip, jer naučni časopis, bilo koje provenijencije, mora da uvažava stavove drugih nauka, kako bi zadržao kvalifikativ kojim se diči, opravdao poverenje i zaslužio uvažavanje. Odustajanje od tog pristupa ličilo bi na odluku urednika nekog lingvističkog glasila da zabrani pominjanje, recimo, medicine zasnovane na dokazima u korist veštičarenja ili vračanja.

Blizu je pameti da jezik ne čini posebnim odluka nekog naroda da mu promeni ime. Postoje naučno utvrđeni kriterijumi koji jedan jezik određuju kao izdvojeni entitet. Kanađani bi imali pravo da proglase „kanadski jezik” obaveznim na svojoj teritoriji, ali bi komično delovalo da to zaista i učine. Šta bi sledilo? Da izdaju kompletan dvojezički kanadsko- američki rečnik kako bi se sporazumevali sa svojim južnim susedima (mada postoje priručnici kanadskog, američkog ili australijskog engleskog kojim su obuhvaćene odgovarajuće jezičke posebnosti)?

Na nama je da poštujemo tuđe želje (mada ne u meri da, recimo, bosanski ne smemo da „prevedemo” u bošnjački), ali uz punu svest da umnožavanje naziva za isti jezik ne menja lingvističku teoriju. Lep trag o tome ostavio je B. Grešel u svojoj knjizi „Srpskohrvatski između lingvistike i politike” (Bernhard Gröschel Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik. Munchen: Lincom Europa, 2009)

Poput engleskog, nemačkog, francuskog, španskog i portugalskog, jezik kojim se služimo je pluricentričan ili policentričan. Reč je o pojmu uvedenom još pre skoro 40 godina radi označavanja jezika koji ishode iz više povezanih centara, s tim što svaki od njih nudi svoju varijantu sa posebno kodifikovanim normama.

Ovu istinu zastupa, po cenu velike lične hrabrosti, hrvatska profesorka Snježana Kordić. U svojoj knjizi „Jezik i nacionalizam”, štampanoj u Zagrebu 2010, kao i u drugim svojim delima, ona objašnjava da svi mi koristimo isti policentrični standardni jezik, zasnovan na štokavštini. Jedino narodi koji bi se opredelili za različit standard (čakavština, kajkavština) stekli bi pravo da se „ponose” sopstvenim jezikom. Njenu argumentaciju u velikoj meri prihvata međunarodna naučna zajednica kao neporecivu činjenicu.

U Federaciji BiH i Hrvatskoj retki su pojedinci spremni da se s tim javno slože. Jedna od njih je Sarajka Amila Selimović sa svojim člankom „Zašto je bitna knjiga ’Jezik i nacionalizam’”, u kojem ubedljivo raskrinkava nacionalističke motive Kordićkinih kritičara. I bosanski lingvista profesor Midhat Riđanović priznaje tezu o jednom jeziku, ali okleva da prihvati njegov ranije ustaljeni naziv (srpskohrvatski).

U stranim knjigama i univerzitetskim kursevima ponegde se pominje „cepanje srpskohrvatskog u komponentne jezike”, ali se istovremeno naglašava „komunikativno jezgro koje im je svima zajedničko”. Vrlo je teško, ako je uopšte moguće, naći predavača srbokroatistike koji prihvata različitost jezika u bilo kojem, osim političkom smislu. Centar za jezičku izvrsnost Univerziteta Indijana navodi: „Bosansko- hrvatsko- srpski (BHS) i, odnedavno, crnogorski predstavlja jezik kojim se govori na području bivše Jugoslavije”, a državni Univerzitet Ohaja nudi kurseve „BHS kao jedinstvenog jezika”. I tako dalje.

Uredništvu bosanskog časopisa predočeni su svi navedeni argumenti, uz napomenu da bismo, ako jezik svedemo na njegove normirane oblike, zaista mogli da govorimo o različitim jezicima. Međutim, ako je kriterijum sistem koji omogućava sporazumevanje ili jezik kao naučni konstrukt, na ovom delu Balkana postoji samo jedan jezik.

Prikazani sukob zorno ilustruje kako se naše jezičko sijamsko blizanaštvo doživljava kao teskoba koje se valja osloboditi po svaku cenu. U ime tog pristupa, žrtvuje se i neposredna korist (podizanje nivoa vlastitog časopisa).

Profesor Medicinskog fakulteta u penziji