Језик и политика

Босански научни часопис „Педијатрија данас” штампа се на енглеском језику, а уредништво планира да му, променом назива, да наглашени регионални карактер („Балкански журнал за педијатрију”). За такав подухват важно је да аутори буду са ширег подручја, па је потписник овог текста замољен да пошаље свој прилог.

Текст је примљен са дужном захвалношћу, али се поставило питање наслова. Наиме, тражено је да се синтагма „земље које деле исти језик” замени и гласи „земље у којима се говори међусобно разумљивим језиком”. Дошло је до мучног прегањања, завршеног одлуком аутора да повуче свој рад због уплитања политике у науку.

Аргументи у прилог постојања заједничког језика нису блиски само лингвистима, па чак ни образованим лаицима, већ и нешколованом свету (свестан је да у четири суседне земље централног Балкана лако може да се споразумева без преводиоца). Но, корисно их је размотрити, посебно због препоруке уредништва, суоченог са доказима о једном језику, да треба занемарити лингвистичке критеријуме.

У питању је принцип, јер научни часопис, било које провенијенције, мора да уважава ставове других наука, како би задржао квалификатив којим се дичи, оправдао поверење и заслужио уважавање. Одустајање од тог приступа личило би на одлуку уредника неког лингвистичког гласила да забрани помињање, рецимо, медицине засноване на доказима у корист вештичарења или врачања.

Близу је памети да језик не чини посебним одлука неког народа да му промени име. Постоје научно утврђени критеријуми који један језик одређују као издвојени ентитет. Канађани би имали право да прогласе „канадски језик” обавезним на својој територији, али би комично деловало да то заиста и учине. Шта би следило? Да издају комплетан двојезички канадско- амерички речник како би се споразумевали са својим јужним суседима (мада постоје приручници канадског, америчког или аустралијског енглеског којим су обухваћене одговарајуће језичке посебности)?

На нама је да поштујемо туђе жеље (мада не у мери да, рецимо, босански не смемо да „преведемо” у бошњачки), али уз пуну свест да умножавање назива за исти језик не мења лингвистичку теорију. Леп траг о томе оставио је Б. Грешел у својој књизи „Српскохрватски између лингвистике и политике” (Bernhard Gröschel Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik. Munchen: Lincom Europa, 2009)

Попут енглеског, немачког, француског, шпанског и португалског, језик којим се служимо је плурицентричан или полицентричан. Реч је о појму уведеном још пре скоро 40 година ради означавања језика који исходе из више повезаних центара, с тим што сваки од њих нуди своју варијанту са посебно кодификованим нормама.

Ову истину заступа, по цену велике личне храбрости, хрватска професорка Сњежана Кордић. У својој књизи „Језик и национализам”, штампаној у Загребу 2010, као и у другим својим делима, она објашњава да сви ми користимо исти полицентрични стандардни језик, заснован на штокавштини. Једино народи који би се определили за различит стандард (чакавштина, кајкавштина) стекли би право да се „поносе” сопственим језиком. Њену аргументацију у великој мери прихвата међународна научна заједница као непорециву чињеницу.

У Федерацији БиХ и Хрватској ретки су појединци спремни да се с тим јавно сложе. Једна од њих је Сарајка Амила Селимовић са својим чланком „Зашто је битна књига ’Језик и национализам’”, у којем убедљиво раскринкава националистичке мотиве Кордићкиних критичара. И босански лингвиста професор Мидхат Риђановић признаје тезу о једном језику, али оклева да прихвати његов раније устаљени назив (српскохрватски).

У страним књигама и универзитетским курсевима понегде се помиње „цепање српскохрватског у компонентне језике”, али се истовремено наглашава „комуникативно језгро које им је свима заједничко”. Врло је тешко, ако је уопште могуће, наћи предавача србокроатистике који прихвата различитост језика у било којем, осим политичком смислу. Центар за језичку изврсност Универзитета Индијана наводи: „Босанско- хрватско- српски (БХС) и, однедавно, црногорски представља језик којим се говори на подручју бивше Југославије”, а државни Универзитет Охаја нуди курсеве „БХС као јединственог језика”. И тако даље.

Уредништву босанског часописа предочени су сви наведени аргументи, уз напомену да бисмо, ако језик сведемо на његове нормиране облике, заиста могли да говоримо о различитим језицима. Међутим, ако је критеријум систем који омогућава споразумевање или језик као научни конструкт, на овом делу Балкана постоји само један језик.

Приказани сукоб зорно илуструје како се наше језичко сијамско близанаштво доживљава као тескоба које се ваља ослободити по сваку цену. У име тог приступа, жртвује се и непосредна корист (подизање нивоа властитог часописа).

Професор Медицинског факултета у пензији