Sreća dolazi sa krova

Prijedor – Malo je Prijedorčana koji u svome gradu nisu čuli za dimnjačara Vida Savića, u narodu poznatijeg kao Vico.Kako ga i ne bi znali kada im više od pet decenija čisti dimnjake, kotlarnice i odaje tajne kako da šporet bolje gori. Na njihovu sreću i dalje je aktivan iako ima 73 godine.

Davne 1955.godine završio je u Banjaluci Školu učenika u privredi.Posle odsluženog vojnog roka zaposlio se kao dimnjačar na železnici sve do 1982. kada je, kaže, čvrsto odlučio da zbog veće plate pređe u privatnike.

– Kada sam se osamostalio počeo sam čistiti energetska postrojenja,fabrike, kotlarnice i naravno dimnjake na kućama i stambenim zgradama mojih Prijedorčana – sa osmehom priča Vico koji je i danas jako vitalan i ne boji se, dodaje, visine niti svoga posla.Kaže da većih nezgoda u poslu za ovih pedeset godina svoga zanata nije imao, jer da mu se tako nešto i desilo ne bi, tvrdi, sa nama sigurno danas razgovarao.

Na pitanje da li veruje u teoriju da dimnjačar donosi sreću, Vico odgovara da ima istine u tome.Dešavalo mu se da ga sretnu mnogu ljudi ili pak grupa učenika kojima je, eto, nakon susreta sa njim doneo sreću pa žele da ga časte.

– Uhvate se za dugme, kako to neka pravila već nalažu, i posle mi donose poklone pa čak i novac sa željom da me časte – kroz šalu govori Vico i pokazuje na suprugu Jovanku koja često zna reći da je baš njoj doneo sreću.

– I zaista jeste.Sreli smo se i to slučajno, čistio je dimnjak kod moga brata.Bila sam neudata i onda, jednostavno, našli smo se i imalasam tu sreću da smo, iako relativno kasno, dobili sina Milana – ne krije svoje zadovoljstvo Joka, kako je Vico zove odmila i veli da je pouzdan njegov saradnik.Sve telefonske pozive beleži čitko kako binjen muž stigao na vreme ljudima očistiti dimnjak.

Danas Vico nema posla kao nekada.Mnoge stambene zgrade i privatne kuće priključene su na gradsku toplanu i nemaju potrebu za njim.Dugogodišnje bavljenje ovim zanatom ostavilo je traga na njegovom zdravlju.Davno mu je stradala štitna žlezda i to, kako ceni, zbog upotrebe hemijskih sredstava za čišćenje dimnjaka.Zato je Vico, na vreme počeo obučavati svoga rođakaGorana Stojića, koji je čvrsto odlučio da pođe njegovim stopama.

– Mladi se, na žalost, danas ne žele bavitiovim poslom.Em je prljav, em je opasan – ističe Vico i tvrdi da će uvek, dok je naroda biti i potrebe za dimnjačarom.Napominje da to nije zanat za svakoga i da samo obučen čovek može ovo da radi, u protivnom mogu se desiti i tragedije koje su već zabeležene u Prijedoru kada je čovek, čisteći dimnjak pao sa krova i poginuo.

I dok Jovanka polako priprema Vicu za novu akciju ističe da se celo vreme trudila da joj muž, uprkos čađi i dimu bude uredan.U glas kažu da se od ovoga zanata lepo moglo živeti te da i danas, pored male penzije kane koja marka za očišćeni dimnjak.

– Nikada se nisam pokajao što sam bio dimnjačar.Bilo je i lepih i ružnih stvari na koje sam nailazio, no, ipak, pamtim samo one lepe – odmahuje rukom jedini prijedorski dimnjačar.