Срећа долази са крова

Приједор – Мало је Приједорчана који у своме граду нису чули за димњачара Вида Савића, у народу познатијег као Вицо.Како га и не би знали када им више од пет деценија чисти димњаке, котларнице и одаје тајне како да шпорет боље гори. На њихову срећу и даље је активан иако има 73 године.

Давне 1955.године завршио је у Бањалуци Школу ученика у привреди.После одслуженог војног рока запослио се као димњачар на железници све до 1982. када је, каже, чврсто одлучио да због веће плате пређе у приватнике.

– Када сам се осамосталио почео сам чистити енергетска постројења,фабрике, котларнице и наравно димњаке на кућама и стамбеним зградама мојих Приједорчана – са осмехом прича Вицо који је и данас јако виталан и не боји се, додаје, висине нити свога посла.Каже да већих незгода у послу за ових педесет година свога заната није имао, јер да му се тако нешто и десило не би, тврди, са нама сигурно данас разговарао.

На питање да ли верује у теорију да димњачар доноси срећу, Вицо одговара да има истине у томе.Дешавало му се да га сретну многу људи или пак група ученика којима је, ето, након сусрета са њим донео срећу па желе да га часте.

– Ухвате се за дугме, како то нека правила већ налажу, и после ми доносе поклоне па чак и новац са жељом да ме часте – кроз шалу говори Вицо и показује на супругу Јованку која често зна рећи да је баш њој донео срећу.

– И заиста јесте.Срели смо се и то случајно, чистио је димњак код мога брата.Била сам неудата и онда, једноставно, нашли смо се и ималасам ту срећу да смо, иако релативно касно, добили сина Милана – не крије своје задовољство Јока, како је Вицо зове одмила и вели да је поуздан његов сарадник.Све телефонске позиве бележи читко како бињен муж стигао на време људима очистити димњак.

Данас Вицо нема посла као некада.Многе стамбене зграде и приватне куће прикључене су на градску топлану и немају потребу за њим.Дугогодишње бављење овим занатом оставило је трага на његовом здрављу.Давно му је страдала штитна жлезда и то, како цени, због употребе хемијских средстава за чишћење димњака.Зато је Вицо, на време почео обучавати свога рођакаГорана Стојића, који је чврсто одлучио да пође његовим стопама.

– Млади се, на жалост, данас не желе бавитиовим послом.Ем је прљав, ем је опасан – истиче Вицо и тврди да ће увек, док је народа бити и потребе за димњачаром.Напомиње да то није занат за свакога и да само обучен човек може ово да ради, у противном могу се десити и трагедије које су већ забележене у Приједору када је човек, чистећи димњак пао са крова и погинуо.

И док Јованка полако припрема Вицу за нову акцију истиче да се цело време трудила да јој муж, упркос чађи и диму буде уредан.У глас кажу да се од овога заната лепо могло живети те да и данас, поред мале пензије кане која марка за очишћени димњак.

– Никада се нисам покајао што сам био димњачар.Било је и лепих и ружних ствари на које сам наилазио, но, ипак, памтим само оне лепе – одмахује руком једини приједорски димњачар.