O Čaviću i Ivaniševiću

Godina 1993, teška za Hrvatsku. Oni tada imaju nekoliko svetski uspešnih sportista i među njima najviđenijeg tenisera Gorana Ivaniševića. Strane novine pišu o raspadu i ratu u Jugoslaviji, pa povremeno objavljuju i intervjue sa hrvatskim sportistima. Krajem februara „Njujork tajms” objavljuje veliki tekst „Ivaniševićeva borba za Hrvatsku”, sa boldovanim naglaskom „beng, beng”. U tom tekstu teniser opisuje kako on u stvari ratuje reketom, kako je bio u Hrvatskoj i kako su ga hrvatski ratnici vodili da mu pokažu kako se puca. Opis izgleda ovako:

„Pokazali su mi kako se puca, onako, radi zabave. Dali su mi da pucam iz mitraljeza. Bilo ga je teško kontrolisati, ali, oh, tako je bio lep osećaj – ti meci koji izlaze. Zamišljao sam kako bi bilo lepo da neki Srbi stoje ispred mene”.

Sutradan sam poslao tekst „Njujork tajmsu”. Pitao sam ih da li to spada u sportsku ili medicinsku rubriku. Uporedio sam tu vrstu izjava sa Nemačkom iz tridesetih godina i napisao da je upravo takav govor razlog što se kod nas vodi rat. Naravno, moj tekst nije objavljen, iako sam molio za pomoć razumnog i dobronamernog urednika Dejvida Bajndera.

Ipak, posle nekoliko dana objavili su pismo našeg jedinog oskarovca Stiva Tešića, u kome on kaže:

„...Ovde je ključna reč NEKI. Ne jedan određeni Srbin, nego neki. Mlad ili star, bolestan ili zdrav, muškarac ili žena, nevin ili kriv, izgleda da to Ivaniševiću nije važno. Zar ne čujemo, tako nehuman poziv na ubijanje sada sveden na rekreativno ubijanje u streljani?... Kada se bilo ko od nas svede na bezvrednu žrtvu, koju svako ima pravo da ubije, onda svi postajemo ,neki’ u nečijim očima. To što ovakvo osećanje jednog tenisera može da se pojavi u ,Njujork tajmsu’ predstavlja jeziv, raspamećujući primer propasti merila u našem vremenu. Bez potrage za istinom ne može da bude merila i pozivi na ubijanje postaju sportska priča”.

Na kraju, uredništvo potpisuje Tešića kao scenaristu i pisca koji je rođen i živeo u Beogradu do 14. godine. Da neko slučajno ne pomisli kako bi mogao biti nepristrastan.

Danas sam potražio tekst „Ivaniševićeva borba za Hrvatsku” od 22.2.1993. u arhivi „Njujork tajmsa”. Nema ga. Izostavljen.

Ivanišević je bez smetnji nastavio karijeru, Stiv Tešić je preminuo, a ja se sećam tog, za mene ključnog, morbidnog Ivaniševićevog uzdaha OH, koji do nas stiže sa Zapada već dve decenije. Setim ga se prečesto ovih dana kada lokalni mudraci savetuju naše sportiste kako da se raduju. Nekako im ne izgleda zgodno što nose srpsku zastavu i znaju reči srpske himne. Oh!

reditelj