Čemu izbori

Jedna od prvih lekcija iz sociologije uči da je za skladno funkcionisanje i napredak društva neophodan vrednosni konsenzus, odnosno saglasje oko toga šta je dobro i važno i za šta se treba žrtvovati. Bez saglasja oko tih pitanja nema saradnje, a težnja ka različitim i suprotstavljenim vrednostima vodi razdoru i društvenim sukobima.

Mada deluje samorazumljivo, ovaj preduslov nije lako ostvariti u praksi. Samo pred neposrednom opasnošću članovi zajednice su skloni da potisnu u drugi plan međusobne razlike koje, na kraju krajeva, uvek ishode u pitanju ko bi trebalo da ima prvenstvo u raspodeli časti, bogatstva i moći. Bilo kako bilo, saglasje oko tog pitanja nije lako postići jer ljudi uglavnom – manje ili više obrazloženo – smatraju da im pripada više nego što imaju.

Da bi se rešio problem raspodele ovih dobara, društva su iznalazila različite mehanizme preraspodele. Od najjednostavnijih i najefikasnijih, koji su istovremeno bili i najsuroviji, jer su podrazumevali fizičko uklanjanje rivala, do vrlo sofisticiranih, koji su značili dogovor, ako ne oko veličine parčeta koji pojedinci dobijaju, ono bar oko načina deobe kolača.

Tamo gde su zajednice same uspostavile mehanizme ili dobrovoljno preuzele modele deobe ovih dobara demokratija je zaživela i omogućila skladno funkcionisanje i jačanje tih zajednica. Tamo gde je demokratija veštački nametnuta, postala je izvor unutrašnjih sukoba.

Danas, bar kad je o Srbiji reč, teško je reći oko čega postoji vrednosni konsenzus. Pokušaji da se konsenzus izgradi oko modernizacije, evropske integracije i borbe protiv korupcije u duboko korumpiranom, tradicionalnom i značajno antievropskom društvu pokazali su da demokratske institucije više pogoduju produbljivanju društvenih podela nego jačanju saradnje i kohezije. Da stvar bude gora, te podele su upravo dovodile u pitanje ostvarenje ciljeva oko kojih je trebalo da bude postignut konsenzus. Zato je centralno političko pitanje u Srbiji kako postići društveni konsenzus na demokratski način.

Jedna od centralnih institucija koja bi trebalo da doprinese rešenju ovog pitanja jeste predsednik republike. Ako stranke i njihova parlamentarna borba izražavaju razlike koje postoje prema otvorenim pitanjima u zemlji, a vlada sprovodi politiku za koju se zalaže većina u parlamentu, predsednik bi, nasuprot tome, trebalo da izražava nadstranački, zajednički imenitelj narodnih težnji.

Ako se po jutru dan poznaje, predstojeći predsednički izbori neće doprineti ovom cilju. Početak kampanje pokazuje da će oni još više produbiti postojeće podele nego što će doprineti koheziji u srpskom društvu.

S obzirom na to da se bira na neposrednim izborima, faktički je nemoguće da predsednik Srbije postane neko koga bi podržala vladajuća većina, uz istovremenu, bar prećutnu podršku svih ili najvećeg broja političkih stranaka. Po svoj prilici, propuštena je prilika da se na izborima kandiduju nestranačke ličnosti koje imaju kapacitet da prepoznaju i izraze društvene vrednosti koje bi bile prihvatljive za najveći broj građana.

Umesto toga, sudeći prema spotovima i izjavama predsedničkih kandidata, pred nama su ponovljeni stranački izbori na kojima dominiraju teme identične onima u stranačkoj kampanji. Ako predsednički izbori treba samo da potvrde ili ospore volju birača izraženu na nedavno održanim parlamentarnim izborima, onda oni nesumnjivo neće doprineti društvenoj koheziji. Ako pobedi kandidat vladajuće stranke, odnosno vladajućeg bloka, to će učvrstiti vlast ali neće doprineti prevazilaženju postojećih podela. Ako pobedi kandidat koga podržava opozicija, onda ne samo da neće biti prevaziđene podele, nego će i izvršna vlast biti uzdrmana.

Drugim rečima, da bi imali suštinskog smisla, predsednički izbori bi morali da odgovore na pitanje šta je to što ujedinjuje Srbiju, a ne na pitanje šta je deli.

Predsednički kandidati bi, umesto obećanja o boljoj budućnosti – na koju svakako ne mogu da utiču jer je to posao vlade – morali da odgovore na pitanja koja se tiču nacionalnog konsenzusa. Kako i gde vide Kosovo; kakav odnos imaju prema Republici Srpskoj i Srbima van Srbije; kakav odnos imaju prema migrantskom pitanju; na koji način vide integraciju nacionalnih manjina; da li se, odnosno za kakve promene Ustava se zalažu; kako vide mogućnost da se prevaziđu spoljnopolitičke podele koje nesumnjivo postoje u Srbiji; na koji će se način odnositi prema budućnosti demokratije u Srbiji… Ukoliko ovi izbori ne iznedre predsednika koji može na najbolji način da ujedini građane oko vrednosti koje su u vezi s ovim ili drugim pitanjima, onda će oni koristiti isključivo političkim strankama, a ne građanima koji se na njima neposredno izjašnjavaju.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu