Чему избори

Једна од првих лекција из социологије учи да је за складно функционисање и напредак друштва неопходан вредносни консензус, односно сагласје око тога шта је добро и важно и за шта се треба жртвовати. Без сагласја око тих питања нема сарадње, а тежња ка различитим и супротстављеним вредностима води раздору и друштвеним сукобима.

Мада делује саморазумљиво, овај предуслов није лако остварити у пракси. Само пред непосредном опасношћу чланови заједнице су склони да потисну у други план међусобне разлике које, на крају крајева, увек исходе у питању ко би требало да има првенство у расподели части, богатства и моћи. Било како било, сагласје око тог питања није лако постићи јер људи углавном – мање или више образложено – сматрају да им припада више него што имају.

Да би се решио проблем расподеле ових добара, друштва су изналазила различите механизме прерасподеле. Од најједноставнијих и најефикаснијих, који су истовремено били и најсуровији, јер су подразумевали физичко уклањање ривала, до врло софистицираних, који су значили договор, ако не око величине парчета који појединци добијају, оно бар око начина деобе колача.

Тамо где су заједнице саме успоставиле механизме или добровољно преузеле моделе деобе ових добара демократија је заживела и омогућила складно функционисање и јачање тих заједница. Тамо где је демократија вештачки наметнута, постала је извор унутрашњих сукоба.

Данас, бар кад је о Србији реч, тешко је рећи око чега постоји вредносни консензус. Покушаји да се консензус изгради око модернизације, европске интеграције и борбе против корупције у дубоко корумпираном, традиционалном и значајно антиевропском друштву показали су да демократске институције више погодују продубљивању друштвених подела него јачању сарадње и кохезије. Да ствар буде гора, те поделе су управо доводиле у питање остварење циљева око којих је требало да буде постигнут консензус. Зато је централно политичко питање у Србији како постићи друштвени консензус на демократски начин.

Једна од централних институција која би требало да допринесе решењу овог питања јесте председник републике. Ако странке и њихова парламентарна борба изражавају разлике које постоје према отвореним питањима у земљи, а влада спроводи политику за коју се залаже већина у парламенту, председник би, насупрот томе, требало да изражава надстраначки, заједнички именитељ народних тежњи.

Ако се по јутру дан познаје, предстојећи председнички избори неће допринети овом циљу. Почетак кампање показује да ће они још више продубити постојеће поделе него што ће допринети кохезији у српском друштву.

С обзиром на то да се бира на непосредним изборима, фактички је немогуће да председник Србије постане неко кога би подржала владајућа већина, уз истовремену, бар прећутну подршку свих или највећег броја политичких странака. По свој прилици, пропуштена је прилика да се на изборима кандидују нестраначке личности које имају капацитет да препознају и изразе друштвене вредности које би биле прихватљиве за највећи број грађана.

Уместо тога, судећи према спотовима и изјавама председничких кандидата, пред нама су поновљени страначки избори на којима доминирају теме идентичне онима у страначкој кампањи. Ако председнички избори треба само да потврде или оспоре вољу бирача изражену на недавно одржаним парламентарним изборима, онда они несумњиво неће допринети друштвеној кохезији. Ако победи кандидат владајуће странке, односно владајућег блока, то ће учврстити власт али неће допринети превазилажењу постојећих подела. Ако победи кандидат кога подржава опозиција, онда не само да неће бити превазиђене поделе, него ће и извршна власт бити уздрмана.

Другим речима, да би имали суштинског смисла, председнички избори би морали да одговоре на питање шта је то што уједињује Србију, а не на питање шта је дели.

Председнички кандидати би, уместо обећања о бољој будућности – на коју свакако не могу да утичу јер је то посао владе – морали да одговоре на питања која се тичу националног консензуса. Како и где виде Косово; какав однос имају према Републици Српској и Србима ван Србије; какав однос имају према мигрантском питању; на који начин виде интеграцију националних мањина; да ли се, односно за какве промене Устава се залажу; како виде могућност да се превазиђу спољнополитичке поделе које несумњиво постоје у Србији; на који ће се начин односити према будућности демократије у Србији… Уколико ови избори не изнедре председника који може на најбољи начин да уједини грађане око вредности које су у вези с овим или другим питањима, онда ће они користити искључиво политичким странкама, а не грађанима који се на њима непосредно изјашњавају.

Професор Филозофског факултета у Београду