Abasov hod po žici

Jerusalim, marta – Palestinski predsednik Mahmud Abas je čovek koji hoda po žici. Jednu stranu vuku Izrael i Amerika, nominalni partneri u mirovnom procesu, a drugi kraj drma Hamas (Harakat al mukavama al islamija, ili „Islamski pokret otpora”) i krajnje je neizvesno koliko će dugo moći da traje to balansiranje.

Njegova politička nesigurnost nedavno se povećala kada je u pritvoru umro verski lider Zapadne obale. Taj događaj je bio povod za užarenu javnu raspravu o tome koliko su Abas i njegova vlada takozvanih pragmatičnih umerenjaka sposobni da se odupru diktatima Vašingtona i Tel Aviva i krenu nezavisnim putem da se bore za palestinska demokratska prava i nacionalno jedinstvo.

Dok je izlazio iz džamije u kojoj je služio kao imam, 44-godišnjeg Madžida al Burgutija uhapsili su maskirani obaveštajci Palestinske uprave na osnovu sumnje da je tajno radio za Hamas. Umro je u pritvoru 22. februara, posle osam dana saslušanja i bez podignute optužnice. Izveštaj sa autopsije je otkrio teške povrede po telu. Ostali zatvorenici su posvedočili pod zakletvom da je Madžid bio izložen žestokoj torturi.

Gnevni stanovnici Barhura, sela u kome je imam živeo, blokirali su puteve, a policija je palicama rasturila demonstrante u centru Ramale, nedaleko od Mukate, Abasovog sedišta. „Nije važno da li je bio za Fatah ili za Hamas. Bio je Palestinac i njegov život je bio važan”, rekao je jedan od demonstranata.

Doktor Mustafa Burgati, reformator koji je na predsedničkim izborima 2005. bio drugi iza Abasa, kaže da je taj slučaj bio simptomatičan za institucionalizovani prezir prema vladavini zakona. U razgovoru koji smo vodili u Ramali u prostorijama organizacije koju je osnovao, Palestinskog društva za medicinsku pomoć, ovaj lekar školovan u Moskvi (nije rođak pokojnog imama) osudio je, kako se izrazio, sve rašireniji obrazac zvanično odobrenog nasilja protiv političkih neistomišljenika.

Ta kultura nekažnjivosti, kaže on, predstavlja zloćudno nasleđe koje je Mahmudu Abasu ostavio njegov prethodnik Jaser Arafat. Decenijama vođa Fataha i ikona palestinskih nacionalnih aspiracija, Arafat je zanemarivao principe demokratske odgovornosti. Kao lukavi autokrata, on je stvorio rivalske obaveštajne službe čije su se delatnosti preklapale kako bi sasekao potencijalni otpor svojoj vlasti. Sa tajnih računa je nagrađivao ličnu lojalnost i zatvarao je, a ponekad čak i ubijao kritičare koje nije mogao da potkupi.

Na parlamentarnim izborima u januaru 2006. đavo je došao po svoje. Vladajući Fatah je pretrpeo zaprepašćujući poraz od Hamasa, koji je vodio dobro organizovanu kampanju u samoj bazi, ponudivši kandidate za koje se znalo da su pošteni i posvećeni. Rezultat je predstavljao ne toliko podršku islamskom fundamentalizmu koliko masovan protest protiv arogantne, korumpirane stare garde bez kontakta s realnošću, koja je delovala nemoćna da se suoči sa brutalnom nepopustljivom okupacijom i uništenom ekonomijom sa stopom nezaposlenosti od oko 40 odsto.

Takav ishod je bio anatema za Izrael, koji je u Hamasu video nepopustljivog i fanatičnog neprijatelja i koji je godinama sistematski vršio atentate na njegove lidere. Isto tako ni Vašington nije bio spreman da poštuje volju naroda, uprkos slobodnim i poštenim izborima, i bez obzira na lični krstaški rat predsednika Buša da donese demokratiju na Bliski istok. Bezbednosni zvaničnici obe zemlje zahtevali su da se Abas povuče iz vlade narodnog jedinstva koju je oformio sa Hamasom i da krene u preventivne napade na islamiste u Gazi, njihovom političkom i vojnom uporištu.

U junu 2007. odigrala se sedmodnevna odlučujuća borba između paravojnih jedinica Fataha i Hamasa. Ubijeno je i ranjeno na stotine ljudi, protivnike su bacali sa krovova višespratnica, a izubijana tela vezivali za džipove i vukli po ulicama.

Na kraju je propao pokušaj državnog udara koji su inicirale i finansirale Sjedinjene Države. Politička posledica je bila de fakto podela Palestine na dva odvojena entiteta: pojas Gaze, gde je milion i po ljudi zbijeno na osam kilometara širokoj i 40 km dugoj teritoriji pod kontrolom Hamasa, i Zapadnu obalu, sa dvostruko više stanovnika i dvadeset puta većom teritorijom, gde vlada predsednik Abas zajedno sa premijerom Salemom Fajadom, bivšim zvaničnikom Svetske banke koga je izabrao Vašington.

Poslednjih devet meseci Amerika i Izrael nastoje da primene dvojnu strategiju. Prvo, da ekonomski uguše Gazu, nadajući se da će naterati zarobljene, siromašne stanovnike da okrenu leđa liderima i svrgnu ih s vlasti. Drugo, da Mahmuda Abasa opreme i ohrabre da primeni silu protiv Hamasa na Zapadnoj obali bez ograničenja.

Dr Barguti kaže da je to dalo raširene ruke ogromnom autoritarnom bezbednosnom aparatu unutar Fataha, što je opet dovelo do raširenog kršenja ljudskih prava. Smrt imama bila je ekstreman, ali ne i usamljen, primer. Hamas ima široku bazu podrške na Zapadnoj obali, što su pokazali izbori 2006, kada je osvojio 74 od 132 mesta u parlamentu, a mnogi veliki centri, uključujući pretežno hrišćanske zajednice poput Vitlejema, dale su glas islamistima. Barguti veruje da bilo kakva kampanja da se iskoreni i suzbije nešto što je i politička partija i popularni socijalni pokret nosi rizik raspirivanja građanskog rata.

Veliki broj Palestinaca progoni strah da će se krvoproliće iz Gaze proširiti na Zapadnu obalu. Niko ne kaže da Abas to želi. Ali on nije nezavisni igrač i ne upravlja suverenom državom. Finansijski „izgladnela” i politički impotentna, njegova vlada preživljava zahvaljujući donacijama međunarodne zajednice i diplomatskoj finansijskoj pomoći Bele kuće. Cena toga je poslušno pokoravanje politici koju zacrta SAD i odobri Izrael.

Iako ga vođa Hamasa Ismail Hanije redovno kritikuje kao kolaboracionistu, 73-godišnji Abas je i dalje ličnost koja ima velike simpatije među Palestincima. „On je častan čovek koji bi bio dobar ambasador u Finskoj”, rekao je jedan njegovog dugogodišnji prijatelj. „Ne bi trebalo da bude tu gde je sada i tužno je videti ga tako slabog i poniženog.”