Абасов ход по жици

Јерусалим, марта – Палестински председник Махмуд Абас је човек који хода по жици. Једну страну вуку Израел и Америка, номинални партнери у мировном процесу, а други крај дрма Хамас (Харакат ал мукавама ал исламија, или „Исламски покрет отпора”) и крајње је неизвесно колико ће дуго моћи да траје то балансирање.

Његова политичка несигурност недавно се повећала када је у притвору умро верски лидер Западне обале. Тај догађај је био повод за ужарену јавну расправу о томе колико су Абас и његова влада такозваних прагматичних умерењака способни да се одупру диктатима Вашингтона и Тел Авива и крену независним путем да се боре за палестинска демократска права и национално јединство.

Док је излазио из џамије у којој је служио као имам, 44-годишњег Маџида ал Бургутија ухапсили су маскирани обавештајци Палестинске управе на основу сумње да је тајно радио за Хамас. Умро је у притвору 22. фебруара, после осам дана саслушања и без подигнуте оптужнице. Извештај са аутопсије је открио тешке повреде по телу. Остали затвореници су посведочили под заклетвом да је Маџид био изложен жестокој тортури.

Гневни становници Бархура, села у коме је имам живео, блокирали су путеве, а полиција је палицама растурила демонстранте у центру Рамале, недалеко од Мукате, Абасовог седишта. „Није важно да ли је био за Фатах или за Хамас. Био је Палестинац и његов живот је био важан”, рекао је један од демонстраната.

Доктор Мустафа Бургати, реформатор који је на председничким изборима 2005. био други иза Абаса, каже да је тај случај био симптоматичан за институционализовани презир према владавини закона. У разговору који смо водили у Рамали у просторијама организације коју је основао, Палестинског друштва за медицинску помоћ, овај лекар школован у Москви (није рођак покојног имама) осудио је, како се изразио, све раширенији образац званично одобреног насиља против политичких неистомишљеника.

Та култура некажњивости, каже он, представља злоћудно наслеђе које је Махмуду Абасу оставио његов претходник Јасер Арафат. Деценијама вођа Фатаха и икона палестинских националних аспирација, Арафат је занемаривао принципе демократске одговорности. Као лукави аутократа, он је створио ривалске обавештајне службе чије су се делатности преклапале како би сасекао потенцијални отпор својој власти. Са тајних рачуна је награђивао личну лојалност и затварао је, а понекад чак и убијао критичаре које није могао да поткупи.

На парламентарним изборима у јануару 2006. ђаво је дошао по своје. Владајући Фатах је претрпео запрепашћујући пораз од Хамаса, који је водио добро организовану кампању у самој бази, понудивши кандидате за које се знало да су поштени и посвећени. Резултат је представљао не толико подршку исламском фундаментализму колико масован протест против арогантне, корумпиране старе гарде без контакта с реалношћу, која је деловала немоћна да се суочи са бруталном непопустљивом окупацијом и уништеном економијом са стопом незапослености од око 40 одсто.

Такав исход је био анатема за Израел, који је у Хамасу видео непопустљивог и фанатичног непријатеља и који је годинама систематски вршио атентате на његове лидере. Исто тако ни Вашингтон није био спреман да поштује вољу народа, упркос слободним и поштеним изборима, и без обзира на лични крсташки рат председника Буша да донесе демократију на Блиски исток. Безбедносни званичници обе земље захтевали су да се Абас повуче из владе народног јединства коју је оформио са Хамасом и да крене у превентивне нападе на исламисте у Гази, њиховом политичком и војном упоришту.

У јуну 2007. одиграла се седмодневна одлучујућа борба између паравојних јединица Фатаха и Хамаса. Убијено је и рањено на стотине људи, противнике су бацали са кровова вишеспратница, а изубијана тела везивали за џипове и вукли по улицама.

На крају је пропао покушај државног удара који су иницирале и финансирале Сједињене Државе. Политичка последица је била де факто подела Палестине на два одвојена ентитета: појас Газе, где је милион и по људи збијено на осам километара широкој и 40 км дугој територији под контролом Хамаса, и Западну обалу, са двоструко више становника и двадесет пута већом територијом, где влада председник Абас заједно са премијером Салемом Фајадом, бившим званичником Светске банке кога је изабрао Вашингтон.

Последњих девет месеци Америка и Израел настоје да примене двојну стратегију. Прво, да економски угуше Газу, надајући се да ће натерати заробљене, сиромашне становнике да окрену леђа лидерима и свргну их с власти. Друго, да Махмуда Абаса опреме и охрабре да примени силу против Хамаса на Западној обали без ограничења.

Др Баргути каже да је то дало раширене руке огромном ауторитарном безбедносном апарату унутар Фатаха, што је опет довело до раширеног кршења људских права. Смрт имама била је екстреман, али не и усамљен, пример. Хамас има широку базу подршке на Западној обали, што су показали избори 2006, када је освојио 74 од 132 места у парламенту, а многи велики центри, укључујући претежно хришћанске заједнице попут Витлејема, дале су глас исламистима. Баргути верује да било каква кампања да се искорени и сузбије нешто што је и политичка партија и популарни социјални покрет носи ризик распиривања грађанског рата.

Велики број Палестинаца прогони страх да ће се крвопролиће из Газе проширити на Западну обалу. Нико не каже да Абас то жели. Али он није независни играч и не управља сувереном државом. Финансијски „изгладнела” и политички импотентна, његова влада преживљава захваљујући донацијама међународне заједнице и дипломатској финансијској помоћи Беле куће. Цена тога је послушно покоравање политици коју зацрта САД и одобри Израел.

Иако га вођа Хамаса Исмаил Ханије редовно критикује као колаборационисту, 73-годишњи Абас је и даље личност која има велике симпатије међу Палестинцима. „Он је частан човек који би био добар амбасадор у Финској”, рекао је један његовог дугогодишњи пријатељ. „Не би требало да буде ту где је сада и тужно је видети га тако слабог и пониженог.”