Britkim perom protiv nerada nadležnih

„U pojedinim krajevima Srbije jako je razvijena strast za tužakanjem. Umesto da zainteresovane strane među sobom same rasprave, bilo namirenjem, bilo kakvim drugim načinom, one se obraćaju sudu.” Ako ste pomislili da se ovaj zaključak novinara „Politike” odnosi na tako čestu situaciju u današnje vreme da komšija tuži komšiju, prevarili ste se. Tako je naš izveštač pisao iz suda pre tačno 112 godina.

„Stevan Radovanović, kovač iz Ripnja, optužuje Živka Radomirovića da mu je razbio staju i ukrao pet ćuraka. Kradljivac nije ove ćurke prodao, već ih je poklao i sa svojim društvom pojeo. Svedoci su svojim iskazima potvrdili da je optuženi Živko odista izvršio krađu. Državni sud je na osnovu ovoga, a s obzirom na olakšavajuće okolnosti: priznanje, dobro vladanje i maloletnost, optuženome izrekao kaznu od šest meseci zatvora”, pisala je „Politika” u januaru 1905. godine.

U ovoj vesti nema podatka koliko je suđenje trajalo, ali verujemo da na presudu tužitelj i optuženi nisu čekali godinama.

Prevare, krađe, zločini iz strasti, ubistva iz koristoljublja… i ostali događaji iz sveta kriminala i pre jednog stoleća punili su novinske stupce. Policajci, tužioci, advokati i sudije i tada su imali pune ruke posla u periodu pre Prvog svetskog rata, a isti trend nastavljen je i između dva rata, pa sve do naših dana.

„Poznati zlikovac Vladimir S. izvršio je ono strašno ubistvo u Sofiji nad svojim gazdom, advokatom Svetozarom Dimitrovom, njegovom sestrom i kuvaricom. Ubistvo je izvršio u društvu dvojice Mađara na ovaj način: kada je Svetozar po svom običaju došao uveče da obiđe konje, njih trojica sklepaju ga i ubiju, pa onda jurnu u kuću. Tu su ubili Svetozarovu sestru i kuvaricu i onda na miru otpočeli da vrše pretres stana…”, izveštavao je „Politikin” novinar drugog dana 1906. godine.

Mesto u tekstu tada je našla i molba policije koja sumnja da je Vladimir izvršio „još kakvo zločinstvo” pa moli sve „koji bi u tom smislu nešto znali da jave beogradskoj policiji”. I posle jedanaest decenija, iako ima potpuno drugačiji metod rada i vrhunsku tehnologiju, policija preko medija često apeluje na građane da se jave ako prepoznaju kradljivce ili su očevici nekog kriminalnog dela.

Britkog pera bili su predstavnici sedme sile u komentarima rada policije i pravosuđa pre stotinak godina. O tome svedoči kratki zapis na stupcima našeg lista prvog dana 1920. godine: „Jedno zvanično saopštenje francuskog ministarstva građevina javlja da je za prošla tri meseca uhapšeno 2.281 lice zbog krađe na železničkim stanicama. Kao što se vidi, železničkih krađa ima i van naše Jugoslavije. Ali, kao što se takođe vidi, tamo se lopovi hvataju.”

Sudski epilog bez kazne za ubicu nije bio retkost ni pre devet decenija. Presuda o kojoj je „Politika” pisala 1. januara 1927. godine pokazuje nemoć pravosuđa da kazni počinioca zbog – nedostatka dokaza. Tako je Milija S. koji je već robijao zbog ubistva, oslobođen optužbe da je ubio mladića Milana A. Miliju je Milanov otac sprečio u krađi ispred porodične kuće, a zatim je neko pucao, sumnja se da je to bio lopov, i metak je pogodio nesrećnog Milana u glavu. Međutim, po izjavama svedoka „te noći je bila tako jaka pomrčina da je bilo nemoguće raspoznati živa čoveka i na pet metara od sebe”, pisao je novinar dodajući da je optuženi oslobođen ali da mora da plati sve sudske troškove kao i obdukciju.

Ako ste mislili da apelacioni sudovi samo u naše vreme menjaju odluke „nižih” sudova – u zabludi ste. To potvrđuje priča od pre devet decenija: tek zakoračivši u 1927. godinu „Politika” je posvetila gotovo čitav stubac slučaju ubistva blagajnika Finansijske uprave u Smederevu Dragoljuba Zlatanovića.

„Nestanak jednog blagajnika nikad ne izgleda mnogo čudnovat. Naređena je odmah policiji potera za njim. Kad je pet dana docnije nađeno u jednom vinogradu u okolini njegovo telo sa ranama od nekog tupog predmeta, uvidelo se da je posredi ubistvo i neki su zbog toga uhapšeni. Krivci su se tražili svuda, ali nikom dugo nije moglo da padne na um da je to mogla učiniti Anka, žena poštenog stolara Milana Pavlovića. U Anku se posumnjalo tek kad se policiji javila Katarina, žena Dragoljubova, koja je ispričala da su odnosi njenog muža i Anke bili najintimniji i da to oni od nje nisu krili”, detaljno je novinar upoznao čitaoce sa događajima koji su prethodili ubistvu blagajnika.

Smederevski sud osudio je Anku na 20 godina robije, a njeni branioci žalili su se Apelaciji tražeći da se ispitaju novi svedoci. Apelacija se saglasila sa tim zahtevom.

Poslednjih dana daleke 1936. godine stupci „Politike” bili su tesni za sve događaje iz „crne hronike”: obrenovački kavgadžija ubio je svoju nevenčanu ženu, veštaci su utvrđivali ima li nepravilnosti u Centralnoj banci i osiguravajućem društvu „Jugoslavija”, počelo je i suđenje za krađu u engleskoj drogeriji.

„Mršav, u nagužvanom mantilu koji je nekada možda izgledao mondenski i elegantno, stao je juče pred sudiju pojedinca varoškog suda Franjo Olah. S naočarima na razrokim očima i onako nagužvan, izvučen iz pritvora, ovaj tridesetogodišnji čovek nije nimalo ličio na elegantnog pomoćnika engleske drogerije u Beogradu iz koje je odveden u policiju onda kad se utvrdilo da je potkradao svoga gazdu. Uhapšen je jer se utvrdilo da je po neverovatno niskim cenama prodavao viski i konjak zakupcima i nameštenicima pojedinih beogradskih noćnih lokala” nije štedeo reči na opisima novinar „Politike”.