Бритким пером против нерада надлежних

„У појединим крајевима Србије јако је развијена страст за тужакањем. Уместо да заинтересоване стране међу собом саме расправе, било намирењем, било каквим другим начином, оне се обраћају суду.” Ако сте помислили да се овај закључак новинара „Политике” односи на тако честу ситуацију у данашње време да комшија тужи комшију, преварили сте се. Тако је наш извештач писао из суда пре тачно 112 година.

„Стеван Радовановић, ковач из Рипња, оптужује Живка Радомировића да му је разбио стају и украо пет ћурака. Крадљивац није ове ћурке продао, већ их је поклао и са својим друштвом појео. Сведоци су својим исказима потврдили да је оптужени Живко одиста извршио крађу. Државни суд је на основу овога, а с обзиром на олакшавајуће околности: признање, добро владање и малолетност, оптуженоме изрекао казну од шест месеци затвора”, писала је „Политика” у јануару 1905. године.

У овој вести нема податка колико је суђење трајало, али верујемо да на пресуду тужитељ и оптужени нису чекали годинама.

Преваре, крађе, злочини из страсти, убиства из користољубља… и остали догађаји из света криминала и пре једног столећа пунили су новинске ступце. Полицајци, тужиоци, адвокати и судије и тада су имали пуне руке посла у периоду пре Првог светског рата, а исти тренд настављен је и између два рата, па све до наших дана.

„Познати зликовац Владимир С. извршио је оно страшно убиство у Софији над својим газдом, адвокатом Светозаром Димитровом, његовом сестром и куварицом. Убиство је извршио у друштву двојице Мађара на овај начин: када је Светозар по свом обичају дошао увече да обиђе коње, њих тројица склепају га и убију, па онда јурну у кућу. Ту су убили Светозарову сестру и куварицу и онда на миру отпочели да врше претрес стана…”, извештавао је „Политикин” новинар другог дана 1906. године.

Место у тексту тада је нашла и молба полиције која сумња да је Владимир извршио „још какво злочинство” па моли све „који би у том смислу нешто знали да јаве београдској полицији”. И после једанаест деценија, иако има потпуно другачији метод рада и врхунску технологију, полиција преко медија често апелује на грађане да се јаве ако препознају крадљивце или су очевици неког криминалног дела.

Бритког пера били су представници седме силе у коментарима рада полиције и правосуђа пре стотинак година. О томе сведочи кратки запис на ступцима нашег листа првог дана 1920. године: „Једно званично саопштење француског министарства грађевина јавља да је за прошла три месеца ухапшено 2.281 лице због крађе на железничким станицама. Као што се види, железничких крађа има и ван наше Југославије. Али, као што се такође види, тамо се лопови хватају.”

Судски епилог без казне за убицу није био реткост ни пре девет деценија. Пресуда о којој је „Политика” писала 1. јануара 1927. године показује немоћ правосуђа да казни починиоца због – недостатка доказа. Тако је Милија С. који је већ робијао због убиства, ослобођен оптужбе да је убио младића Милана А. Милију је Миланов отац спречио у крађи испред породичне куће, а затим је неко пуцао, сумња се да је то био лопов, и метак је погодио несрећног Милана у главу. Међутим, по изјавама сведока „те ноћи је била тако јака помрчина да је било немогуће распознати жива човека и на пет метара од себе”, писао је новинар додајући да је оптужени ослобођен али да мора да плати све судске трошкове као и обдукцију.

Ако сте мислили да апелациони судови само у наше време мењају одлуке „нижих” судова – у заблуди сте. То потврђује прича од пре девет деценија: тек закорачивши у 1927. годину „Политика” је посветила готово читав стубац случају убиства благајника Финансијске управе у Смедереву Драгољуба Златановића.

„Нестанак једног благајника никад не изгледа много чудноват. Наређена је одмах полицији потера за њим. Кад је пет дана доцније нађено у једном винограду у околини његово тело са ранама од неког тупог предмета, увидело се да је посреди убиство и неки су због тога ухапшени. Кривци су се тражили свуда, али ником дуго није могло да падне на ум да је то могла учинити Анка, жена поштеног столара Милана Павловића. У Анку се посумњало тек кад се полицији јавила Катарина, жена Драгољубова, која је испричала да су односи њеног мужа и Анке били најинтимнији и да то они од ње нису крили”, детаљно је новинар упознао читаоце са догађајима који су претходили убиству благајника.

Смедеревски суд осудио је Анку на 20 година робије, а њени браниоци жалили су се Апелацији тражећи да се испитају нови сведоци. Апелација се сагласила са тим захтевом.

Последњих дана далеке 1936. године ступци „Политике” били су тесни за све догађаје из „црне хронике”: обреновачки кавгаџија убио је своју невенчану жену, вештаци су утврђивали има ли неправилности у Централној банци и осигуравајућем друштву „Југославија”, почело је и суђење за крађу у енглеској дрогерији.

„Мршав, у нагужваном мантилу који је некада можда изгледао монденски и елегантно, стао је јуче пред судију појединца варошког суда Фрањо Олах. С наочарима на разроким очима и онако нагужван, извучен из притвора, овај тридесетогодишњи човек није нимало личио на елегантног помоћника енглеске дрогерије у Београду из које је одведен у полицију онда кад се утврдило да је поткрадао свога газду. Ухапшен је јер се утврдило да је по невероватно ниским ценама продавао виски и коњак закупцима и намештеницима појединих београдских ноћних локала” није штедео речи на описима новинар „Политике”.