Smartfon naš nasušni

Sredinom januara jedna skupa britanska privatna škola uvela je strogu zabranu za mobilne telefone, da „oslobodi mlade stresa društvenih medija”. I nastavnici se solidarišu pa ne ulaze u učionicu s telefonom. Sudeći po rezultatima novijeg istraživanja Londonske škole ekonomije, ova mera trebalo bi da se pozitivno odrazi na uspeh.

Ministar prosvete Mladen Šarčević smatra da učenicima ne treba zabranjivati telefone, ali da mora da se uredi njihova upotreba. Da se ne koriste na času, da deca ne šalju sliku kontrolnog i čekaju rešenja, da ne snimaju nastavnike ni jedni druge… Sve to je već zabranjeno postojećim zakonima i pravilnicima, samo što se ne poštuje.

Jednoj beogradskoj gimnazijalki koja zbog gripa nije bila u školi drugarice su ovih dana preko „Vajbera” uživo prenosile šta nastavnica govori o njenom pismenom zadatku. I nikom ništa. Đaci očigledno smatraju da su pravila tu da bi se kršila.

„Pogledom sam pre neki dan opomenula devojčicu koja se na času javila na telefon, a ona se samo sakrila iza ranca i nastavila da priča. Ranije sam oduzimala telefone i nosila ih u sekretarijat, ali sam digla ruke kad sam shvatila da izgleda jedina to radim”, priča jedna nastavnica zemunske medicinske škole.

Nisu samo nastavnici ogorčeni. Svepristune spravice nerviraju pevače na koncertima i profesore na ispitima, prekidaju opela i predstave, u ordinacijama zvone i lekarima i pacijentima. Ali niko ih se odriče, zapravo sve ih je više. U Srbiji je više telefona nego stanovnika od 2007. (u svetu je taj prag pređen 2014). Po poslednjem izveštaju Republičke agencije za telekomunikacije broj pretplatnika je 2015. bio 9,16 miliona ili 1,29 pretplata po stanovniku. To ne znači da svako ima mobilni, već da pojedinci imaju više kartica.

Broj pretplatnika zapravo je na nivou od 2012, a manji nego 2014. kada je iznosio 9,34 milijarde. Raste, međutim, broj odlaznih minuta – sa 10,15 milijardi 2011. na 15,11 milijardi 2015. Broj poslatih poruka blago opada, ali ono što dramatično raste, po stopi od 45 odsto godišnje, jeste prenos podataka – utrostručio se za tri godine na 30,87 milijardi gigabajta. To govori o sve većoj upotrebi smartfona, telefona koji su zapravo moćni džepni računari, iako nema zvaničnih podataka koliki je udeo ovih uređaja u odnosu na klasične. Priključaka fiksne telefonije iz godine u godinu je sve manje, a oni koji ga imaju šale se da je to samo da lakše pronađu mobilni.

Brojna istraživanja svedoče o globalnoj epidemiji zavisnosti. Većini je telefon prva stvar koju ujutru uzmu u ruke i poslednja koju ostave pred počinak. Pogledaju u ekran svakih šest minuta, a mladi pošalju u proseku 110 poruka dnevno. Čak 46 odsto korisnika smartfona kažu da je telefon nešto bez čega ne mogu da žive. Jedan od 10 proveri ga i za vreme seksa. Istraživači Univerziteta u Merilendu ustanovili su da velika većina studenata u 10 zemalja vidno pati kad moraju da provedu 24 sata bez telefona.

„Izgleda da novim generacijama najteže pada da im bude dosadno, ali tu gube jer dosada je korisna za razvoj,” kaže psiholog Nikolina Milosavljević.

Zavisnost nije svojstvena samo mladima.

„Verovatno posvećujem više pažnje telefonu nego suprugu, ali nije mi ga žao. I on je posvećeniji telefonu nego meni. Takva vam je ljubav  2017. godine”, iskrena je jedna australijska novinarka.

I piscu ovih redova nedavno je majka pomoću telefona postavila dijagnozu, ali ne tako što je pitala „doktora Gugla”.

Odlazak ranije nego obično u krevet, izmorena stomačnim gripom, ona je provirivši u sobu zabrinuto upitala za zdravlje, ali je s rezervom primila odgovor. „Nisi ti dobro čim ti u mraku ne svetli telefon”, presekla je u trenu surovom istinom da se njena ćerka redovno uspavljuje uz plavičasti ekran koji po svim dosadašnjim istraživanjima remeti san.

U čemu je tolika privlačnost telefona da su prizori iz porodičnog doma, kafića, školskog dvorišta ili s autobuskog stajališta gotovo istovetni: u grupi ljudi svako je zagledan u svoj ekran, a ako se poznaju razgovor se uglavnom vrti oko onoga što vide na njemu. Odatle i simpatična poruka u jednom kafiću: „Nemamo vaj-faj, pričajte s društvom, a ako ste sami porazgovarajte s osobljem”.

Stručnjaci kažu da je jedan od razloga to što smatrfoni podstiču lučenje dopamina, koji je između ostalog deo sistema u mozgu za nagrađivanje i osećaj zadovoljstva. Luči se kada dobijemo prijatan es-em-es, rešimo novi nivo u igri ili zaradimo još jedno „srce” na Instagramu. Ponosni smo što nas neko voli, osećamo se ispunjeno i želimo još takvih priznanja da smo potrebni i vredni. U ovom uređaju je praktično neograničen potencijal aktivnosti koje će dovesti do lučenja ovog hormona sreće. Dovoljan je, kažu, samo zvuk poruke da mozak dobije dozu.

Druge stvari su praktične prirode. Moderni telefoni zamenjuju ručni sat, budilnik i telefonski imenik (uglavnom ne znamo ni brojeve bliskih osoba). Neki će priznati da bi bez kalkulatora teško sabrali dva veća broja, a popularna je i baterijska lampa, iako je bilo upozorenja da baš ova aplikacija predstavlja popularni metod za špijunažu. Ako tome dodamo da na njemu slušamo muziku, čitamo vesti, tražimo mape, čuvamo slike i snimke i još mnogo toga jasno je zašto je život postao nezamisliv bez ove sprave.

Takođe je izvesno da povratka unazad nema i da će se sve veći deo svakodnevice seliti na pokretne uređaje. Kao što sada na stanici proveravamo kada stiže autobus, u budućnosti ćemo preko aplikacija paliti grejanje u stanu, uključivati rernu da nas sačeka topao ručak i meriti srčani ritam pa rezultate odmah slati doktoru.