Mirnog hleba smo željni

Nova knjiga eseja profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu i književnog kritičara Slavka Gordića „Osmatračnica, Književne i opšte teme” (Akademska knjiga, Novi Sad) obraća nam se erudicijom, lucidnošću i zapažanjima koja povezuju književnu istoriju i savremenost sa istorijskim i političkim zbivanjima. Knjigu otvara esej o protejskoj prirodi ličnosti, kroz misli hrišćanskih mislilaca, zatim Dušana Matića, Pola Valerija, Dučića, Muzila, Svetozara Vlajkovića. Čitajući ove eseje vraćamo se Tolstoju, Kafki, Melvilu, Jovanu Hristiću, Veljku Petroviću, Milanu Kašaninu, Vinaveru... Udeo u razmišljanjima profesora Gordića ima i, kako on kaže, „zbrka vekova, u kojoj naporedo teku verski i (neo)kolonijalni ratovi, uz postmodernu inovaciju silničkog namirivanja računa pod maskom tzv. humanitarnih intervencija”.

Na stranicama vaše knjige eseja smenjuju se odanost i poverenje u kulturu i umetnost sa nevericom u principe stvarnosti koji se obrušavaju na istinu i humanost. Međutim, često zaključujete da je i kultura zatvorena u nepoverenje prema drugačijem, da je nemoćna pred zlom, da je i sama oruđe moći i netrpeljivosti?

Kažu da postoji oko dve stotine relevantnih definicija kulture i da bezmalo svaka od njih naglašava komunikaciju. Na žalost, možda je danas više nego ikad kultura, kako kažete, zatvorena u nepoverenje prema drukčijem, i to uprkos tzv. postkolonijalnoj kritici i kritici te kritike. Uključujući i nauku u širi koncept kulture, samo ću podsetiti na ovih dana odbranjenu disertaciju Borisa Bulatovića iz koje doznajemo o planetarnim razmerama antisrpske histerije. Ne, dakle, samo u tzv. regionu, nego i na interkontinentalnim razdaljinama od Novog Zelanda do Kanade „naučno” se dokazuju krivice srpske kulture, od kosovskog mita i narodne epike, preko Vuka, Višnjića i Njegoša, do Andrića, Pope, Selenića i Pavića. Podsećam i na gotovo neverovatnu činjenicu da je pre koju godinu na Humboltovom univerzitetu, u Berlinu, odbranjena i ocenjena najvišom ocenom disertacija s temom i tezom da NDH nije bila genocidna država i da u njoj, izuzimajući sporadične lokalne zločine, nije izvršen genocid nad Srbima. A sve to i tako uprkos pet hiljada dokumenata i knjiga koje govore drukčije. Znanje se ravna prema moći, a istina podešava prema interesu. Negde sam zapisao kako, paradoksalno, hipertrofiju zla prati atrofija svesti o zlu.

Kako vidite nova tumačenja dela Ive Andrića koja govore o tome da je naš nobelovac isključivo negativno prikazivao muslimane u svojim delima?

Gotovo je izlišno napominjati da njega najbolje brani njegovo delo. One koji podgrevaju stare priče o Andrićevoj „bespovratnoj bosanskoj mržnji” i „satanizovanju jednog kulturno-civilizacijskog kruga” valja samo podsetiti na kraj tako često jednosmerno čitanog „Pisma iz 1920. godine”, na zapis „U ulici Danila Ilića” i Deretićevu knjigu „Srpski roman 1850–1950”. U pomenutoj priči lekar Maks Levenfeld gine sa gotovo svim svojim ranjenicima u vazdušnom napadu koji je u španskom građanskom ratu izvršen na njegovu bolnicu, što upućuje na zaključak da na svetu ima i većih zala od „specifične bosanske mržnje”. U sećanju na mladobosanskog mučenika Ilića čitamo i potresnu Andrićevu molitvu s poentom: „mirnog hleba smo željni”. U Deretićevoj studiji pak pokazano je kako u romanu „Na Drini ćuprija” pretežu nad „švapskim” simpatije za „turski” svet, što priziva u sećanje svojevrsnu „nostalgiju za turskim” u delima Višnjića, Sremca, Stankovića, Ćorovića i Šantića.

Navodeći primere Kafkine, Melvilove i Gogoljeve proze pokazujete da je tema otuđenja, tako aktuelna, ipak i tema klasika. Zašto se često vraćate klasicima, pa i Tolstoju?

Tema otuđenja jeste aktuelna, ali, rekao bih, u jednom užem značenju, s naglaskom na rizicima pretvaranja objektivne stvarnosti u virtuelnu, ili, čak na strahu da internet razvija drukčija „mentalna kola” u našem mozgu. Ja, međutim, govorim u knjizi o uzmicanju doskora sveprisutne hegelovsko-marksovske teme alijenacije. Možda to uzmicanje nije slučajno jer je globalna opasnost po elementarni opstanak planete i ljudskog roda zasenila prizore posebnih, ma koliko tragičnih ili grotesknih likova i sudbina u delima velikih pisaca. Klasicima, ipak, ne možemo a da se ne vraćamo jer su nam oni od dečačkih dana unutarnji sabesednici, naša intelektualna intima, što vredi i za tzv. moderne klasike, recimo Eliota i Valerija. A Tolstoj? Da nisu njegova dva velika romana zaklonila njegovu filozofiju, mi bismo, kako tvrdi Frederik Koplston, više cenili i njegova dela napisana posle preobraćenja.

Ličnosti Milana Kašanina i Veljka Petrovića sagledali ste i kroz temu Velikog rata. Da li vas tema rata zanima zbog toga što nameće pitanja smisla života uopšte?

Nema broja knjigama i zbornicima o Velikom ratu. Biće da su ratovi, kao i revolucije, istorijski fatum o kojem je uzaludno razmišljati sa moralističkog stanovišta. Ono, međutim, u čemu književnost nadmaša istoriografiju jeste živo svedočanstvo o „slomu pojmova”, kako bi rekao Vinaver. I iz ratnih priča Veljka Petrovića, uz svu glasovitu bodrost i lepi ponos kojim zrače, kao da nam se u sećanje najdublje utiskuju oni tragični i ničim neiskupljivi prizori velikih lomova i bolova ljudske duše, trenuci antropološkog iskustva bola bez nade. Ali, za čudo, kao da ni povratak miru, od Homera do Crnjanskog, nije manje traumatičan! U Kašaninovoj antologijskoj pripoveci „Preobraženje”, koju je on ko zna zašto izostavio iz konačnog izbora iz svoga novelističkog rada „U senci slave” 1961, nalazimo svagda aktuelnu temu dramatičnog preokreta rata u mir, herojstva u samoživost, zavetne čistote u beskrupulozno naplaćivanje zasluga, u grabež za imovinom i zadovoljstvima.