Мирног хлеба смо жељни

Нова књига есеја професора емеритуса Универзитета у Новом Саду и књижевног критичара Славка Гордића „Осматрачница, Књижевне и опште теме” (Академска књига, Нови Сад) обраћа нам се ерудицијом, луцидношћу и запажањима која повезују књижевну историју и савременост са историјским и политичким збивањима. Књигу отвара есеј о протејској природи личности, кроз мисли хришћанских мислилаца, затим Душана Матића, Пола Валерија, Дучића, Музила, Светозара Влајковића. Читајући ове есеје враћамо се Толстоју, Кафки, Мелвилу, Јовану Христићу, Вељку Петровићу, Милану Кашанину, Винаверу... Удео у размишљањима професора Гордића има и, како он каже, „збрка векова, у којој напоредо теку верски и (нео)колонијални ратови, уз постмодерну иновацију силничког намиривања рачуна под маском тзв. хуманитарних интервенција”.

На страницама ваше књиге есеја смењују се оданост и поверење у културу и уметност са неверицом у принципе стварности који се обрушавају на истину и хуманост. Међутим, често закључујете да је и култура затворена у неповерење према другачијем, да је немоћна пред злом, да је и сама оруђе моћи и нетрпељивости?

Кажу да постоји око две стотине релевантних дефиниција културе и да безмало свака од њих наглашава комуникацију. На жалост, можда је данас више него икад култура, како кажете, затворена у неповерење према друкчијем, и то упркос тзв. постколонијалној критици и критици те критике. Укључујући и науку у шири концепт културе, само ћу подсетити на ових дана одбрањену дисертацију Бориса Булатовића из које дознајемо о планетарним размерама антисрпске хистерије. Не, дакле, само у тзв. региону, него и на интерконтиненталним раздаљинама од Новог Зеланда до Канаде „научно” се доказују кривице српске културе, од косовског мита и народне епике, преко Вука, Вишњића и Његоша, до Андрића, Попе, Селенића и Павића. Подсећам и на готово невероватну чињеницу да је пре коју годину на Хумболтовом универзитету, у Берлину, одбрањена и оцењена највишом оценом дисертација с темом и тезом да НДХ није била геноцидна држава и да у њој, изузимајући спорадичне локалне злочине, није извршен геноцид над Србима. А све то и тако упркос пет хиљада докумената и књига које говоре друкчије. Знање се равна према моћи, а истина подешава према интересу. Негде сам записао како, парадоксално, хипертрофију зла прати атрофија свести о злу.

Како видите нова тумачења дела Иве Андрића која говоре о томе да је наш нобеловац искључиво негативно приказивао муслимане у својим делима?

Готово је излишно напомињати да њега најбоље брани његово дело. Оне који подгревају старе приче о Андрићевој „бесповратној босанској мржњи” и „сатанизовању једног културно-цивилизацијског круга” ваља само подсетити на крај тако често једносмерно читаног „Писма из 1920. године”, на запис „У улици Данила Илића” и Деретићеву књигу „Српски роман 1850–1950”. У поменутој причи лекар Макс Левенфелд гине са готово свим својим рањеницима у ваздушном нападу који је у шпанском грађанском рату извршен на његову болницу, што упућује на закључак да на свету има и већих зала од „специфичне босанске мржње”. У сећању на младобосанског мученика Илића читамо и потресну Андрићеву молитву с поентом: „мирног хлеба смо жељни”. У Деретићевој студији пак показано је како у роману „На Дрини ћуприја” претежу над „швапским” симпатије за „турски” свет, што призива у сећање својеврсну „носталгију за турским” у делима Вишњића, Сремца, Станковића, Ћоровића и Шантића.

Наводећи примере Кафкине, Мелвилове и Гогољеве прозе показујете да је тема отуђења, тако актуелна, ипак и тема класика. Зашто се често враћате класицима, па и Толстоју?

Тема отуђења јесте актуелна, али, рекао бих, у једном ужем значењу, с нагласком на ризицима претварања објективне стварности у виртуелну, или, чак на страху да интернет развија друкчија „ментална кола” у нашем мозгу. Ја, међутим, говорим у књизи о узмицању доскора свеприсутне хегеловско-марксовске теме алијенације. Можда то узмицање није случајно јер је глобална опасност по елементарни опстанак планете и људског рода засенила призоре посебних, ма колико трагичних или гротескних ликова и судбина у делима великих писаца. Класицима, ипак, не можемо а да се не враћамо јер су нам они од дечачких дана унутарњи сабеседници, наша интелектуална интима, што вреди и за тзв. модерне класике, рецимо Елиота и Валерија. А Толстој? Да нису његова два велика романа заклонила његову филозофију, ми бисмо, како тврди Фредерик Коплстон, више ценили и његова дела написана после преобраћења.

Личности Милана Кашанина и Вељка Петровића сагледали сте и кроз тему Великог рата. Да ли вас тема рата занима због тога што намеће питања смисла живота уопште?

Нема броја књигама и зборницима о Великом рату. Биће да су ратови, као и револуције, историјски фатум о којем је узалудно размишљати са моралистичког становишта. Оно, међутим, у чему књижевност надмаша историографију јесте живо сведочанство о „слому појмова”, како би рекао Винавер. И из ратних прича Вељка Петровића, уз сву гласовиту бодрост и лепи понос којим зраче, као да нам се у сећање најдубље утискују они трагични и ничим неискупљиви призори великих ломова и болова људске душе, тренуци антрополошког искуства бола без наде. Али, за чудо, као да ни повратак миру, од Хомера до Црњанског, није мање трауматичан! У Кашаниновој антологијској приповеци „Преображење”, коју је он ко зна зашто изоставио из коначног избора из свога новелистичког рада „У сенци славе” 1961, налазимо свагда актуелну тему драматичног преокрета рата у мир, херојства у саможивост, заветне чистоте у бескрупулозно наплаћивање заслуга, у грабеж за имовином и задовољствима.