Suština su pesme koje poguraju emocije

Nemam osećaj da je prošlo toliko godina i ne bih ništa menjao, bez obzira na to koliko bavljenje muzikom i gitarom, osim magije, donosi puno problema i frustracije. Kad bi trebalo da podvučem crtu za sve protekle godine, više sam nego zadovoljan. Imam osećaj kao da sam na godišnjem odmoru koji traje više od 35 godina.

Ovako, u najkraćem, sumira protekle tri i po decenije rada osnivač grupe „Divlje jagode” Zele Lipovača, koji će večeras u Domu sindikata u Beogradu predstaviti drugi po redu samostalni album „Internal Waves of Love”.

Generacije publike su se tokom tih decenija menjale, ali vaše pesme i ove najnovije dobro poznaju. Šta je zaslužno za to?

Ne postoji na svetskoj sceni ni jedan primer bilo kojeg velikog benda, a da nije bilo velikih pesama. Što više takvih pesama, karijera je duža i uspešnija. Suština su pesme koje ostaju, koje mogu da poguraju emocije i koje nas na neki čudan način teraju da ih iznova slušamo. Danas su neke moje pesme verovatno stvar opšte kulture. To bi prvenstveno bile „Krivo je more” i „Jedina moja”, „Motori”, možda još poneka.

Novi singl, novi samostalni album, drugi po redu, i jedna nova muzička priča. Koliko ste u njoj novi, drugačiji, a koliko ste se oslanjali na prethodni muzički izraz?

Album „Internal Waves of Love” bitno je drugačiji od svega što sam do sada radio, prvenstveno zato što je to uglavnom gitaristički instrumentalni album, ali je i potpuno drugačiji od sličnih projekata vodećih gitarista koji su trenutno prisutni na svetskoj sceni. Ideja za ovakav album rodila se prilično davno, ali svaki put kad sam odlučio da krenem sa realizacijom, bilo je mnogo razloga zbog kojih bih tada odustao. Dva glavna razloga što sam uvek prolongirao snimanje „Internal Waves of Love” bili su dilema kako napraviti gitaristički instrumentalni album, koji neće dosaditi nakon prvog slušanja, ali i činjenica da je to investicija visokog rizika. Danas u svetu postoji prilično mali broj gitarista koji su uspeli da naprave karijere sa ovakvim projektima i koji su u isto vreme bili majstori svoga zanata, ali i bili uspešni puneći dvorane širom sveta. Mislim da nema potrebe pričati u prvom licu, ali ako bi u jednoj rečenici trebalo nešto da kažem, onda je „Internal Waves of Love” definitivno fuzija različitih muzičkih pravaca od kojih ni jedan nema naglašenu ulogu, ali i album kojim sam hteo da pokažem koliko gitara može da probudi duboke i iskrene emocije.

Posebni gosti su pevač Toni Martin ali i čuveni reditelj Din Kar. Kako je došlo do te saradnje?

Kako je ovaj album osim za regiju uglavnom rađen za inostrano tržište, mislio sam da bi bilo dobro da se za projekat vežu imena koja nešto znače na svetskoj razini. Album jeste uglavnom instrumentalan, ali na njemu se nalazi i nekoliko vokalnih numera. Želeo sam da na jednoj od pesama gost bude Toni Martin, pevač grupe „Black Sabath”. Rezultat naše saradnje je numera „Missing You”, za koju smo u Londonu uradili i spot koji bi uskoro trebalo da se pojavi. Toni Martin je pre svega veliki umetnik, ali i neverovatno duhovit i simpatičan lik i kako sad stoje stvari zajednička želja je da nastavimo saradnju.

Dogovor oko saradnje sa Dinom Karom trajao je prilično dugo, ali je on, na kraju, ipak stigao iz Los Anđelesa u Zadar, gde smo na relaciji Pag–Zadar, u savršeno prirodnoj scenografiji, uradili video za pesmu „Internal Waves of Love”. Kar je režiser, dizajner i fotograf, koji je kroz svoju dugogodišnju karijeru radio sa mnogim svetskim zvezdama kao što su „Ajron mejden”, „Sleš”, „AC/DC”, Merilin Menson…

Koliko je bilo naporno raditi na relaciji London, Geteborg, Zagreb?

Do mesta ne koje vredi stići ne vodi skraćen put, pa je tako nekako bilo i sa ovim albumom. Mnogo putovanja, letova, neprospavanih noći, večitih dilema šta uraditi, neizbežne su stvari kada je u pitanju bilo koji album pa, naravno, i ovaj, čije je snimanje trajalo skoro dve godine. Prilično sam organizovan i jednostavno volim to što radim pa ono što mnogi drugi osećaju kao napor i težinu posla, kod mene je suprotno. Do sada je uvek tako bilo, a kako će biti sutra, to ćemo tek videti.

Kako biste opisali muzičku scenu regiona? Da li ima krize autorstva?

Više od deset godina iz nekih mojih razloga ne čitam novine, ne slušam radio i ako gledam TV, onda je to „VH1”, „Nacionalna geografija” ili ponekad Bi-Bi-Si, pa verovatno nisam osoba koja je kompetentna da priča o sceni u regionu. Autorska kriza traje prilično dugo kako u svetu tako i na Balkanu i rezultat takvog stanja su pesme koje su prilično neslušljive. S druge strane, pesme koje imaju nešto i koje nisu za bacanje više ili manje su plagijati. Da ovakvo stanje bude još gore, biti autor plagijator u regionu je postalo normalna stvar i velika većina autora i ne pokušava da uradi nešto originalno. Naravno, u tom mraku postoje i autori koji su originalni i kvalitetni bez obzira na to što to možda danas i nije popularno.

Da li biste posebno izdvojili nekog autora sa srpske scene?

Generalno, ne slušam, ali to ne znači da tu i tamo nemam priliku da čujem neki bend ili neku pesmu kako na koncertima tako i u emisijama gde gostujem. Nedavno, prilikom gostovanja u emisiji „Tri boje zvuka” bio sam ugodno iznenađen bendom „Zemlja Gruva”. Oni su izuzeci o kojima sam već govorio i definitivno bend čije postojanje ima smisla.