Uspešna ekonomija plod uređene države

Možda se naslovu „Samo domaća industrija Srbiju spasava” („Politika”, 22. januara) može prigovoriti isključivost, ali to je zanemarljivo u odnosu na ono što sugeriše – u mnogo čemu suprotno onom što nam aktuelni ekonomski reformatori neuverljivo predstavljaju kao put do jake ekonomije.

Da podsetimo, tu smo mogli pročitati da smo sada za 25 odsto siromašniji nego krajem osamdesetih, dok su Bugarska, Mađarska, Rumunija, Čehoslovačka i Poljska, tada na našem nivou, sada jače za 60 odsto nego pre četvrt veka. Da uzroke zaostajanja Srbije neki vide u lošim politikama i reformama posle 2000. godine, a drugi u raspadu Jugoslavije, ekonomskim izolacijama i hiperinflaciji, dok treći, među kojima i mnogi predstavnici tehničke inteligencije, smatraju da su i prvi i drugi u pravu i da se radi o jedinstvenom „autodestruktivnom” procesu u dve faze.

Sagovornik „Politike”, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Petar B. Petrović smatra da je najveći greh srpske ekonomske politike u poslednjih četvrt veka tragično zapostavljanje industrije, posebno prerađivačke i zaustavljanje tehnološkog razvoja.

I najzad, za ocenu jesmo li na putu da taj jaz smanjimo, posebnu pažnju zaslužuje stav profesora da je uspešna industrijska politika ključni državni i nacionalni projekat.

Srbija nema takav projekat. Ne postoje ni institucionalne pretpostavke za to. A to je uređena država s jasnom podelom nadležnosti, i to nije problem od juče. Aktuelna vlast je samo nastavila sa razgradnjom institucija. U tim uslovima nije moguće ni konstituisati sistem koji bi ohrabrio neophodna investiciona ulaganja, niti maksimalizovao učinak raspoloživog ljudskog resursa, inače ključnog u maloj zemlji poput naše. Naprotiv, značajan deo ljudskog potencijala je van funkcije ili u inostranstvu. Izmene sistemskih zakona nisu se pokazale dovoljno delotvornim, niti se to moglo očekivati, jer je ekonomski sistem samo dobar ili loš zakonski okvir u kome privreda posluje, ali ne i dovoljan da godinama urušavanu privredu digne na noge.

Konzistentna razvojna politika ekonomije, i ne samo ekonomije, primerena stanju u kome smo se našli, podrazumevala bi, između ostalog, da je konsolidacija javnih finansija logičan sled rasta privredne aktivnosti, a ne obrnuto, da infrastruktura nisu samo putevi kojima se može ući i izaći iz zemlje već i ono što je uslov života u demografski i privredno ispražnjenim područjima Srbije, da obrazovanje i zdravstvo nisu trošak države na kojima se može uštedeti koja milijarda zarad malog ali neodrživog deficita, već poluge razvoja, da javna preduzeća budu faktor podrške a ne budžetski trošak...

Ekonomske reforme su, očigledno, posao za uređenu državu i vladu koja zna da se oporavak ekonomije mora prvenstveno zasnivati na punom angažovanju sopstvenih ljudskih, materijalnih, prirodnih i fiskalnih resursa, u kom slučaju i korišćenje stranih direktnih investicija ima punog smisla.

Naravno, moguće je rasprodajom imovine i prvenstvenim osloncem na strane investicije ostvariti određeni rast, ali uz pitanje koje će neizbežno uslediti: jesmo li mi, uopšte, svoji na svom?

Ekonomista