Putujući prosvetni zemljotres

Otkako pišem o prosveti u „Politici”, a to je više od 22 godine, promenjeno je 17 ministara obrazovanja. Ta brojka ilustruje katastrofu koja prati ovu skrajnutu a ipak temeljnu oblast društva. Ovo ministarstvo, nažalost, obično služi za potkusurivanje prilikom formiranje vlade i podmirivanje apetita koalicionih partnera, ima najmanje para na raspolaganju i retko poseže za dramatičnim rezovima za kojim srpska prosveta vapi odavno.

Iako se svi slažu da su nam promene u prosveti neophodne (to zna svako ko ima dete u školi), zanimljivo je da se digne i „kuka i motika” kako se najavi bilo koja promena, pod parolom „dosta nam je eksperimenata nad decom”. Rezultat, primera radi – gimnazijalci još uče iz programa iz 1991. godine, koji su doduše nedavno „osveženi”, ali tek da bi se izbacili neki pojmovi koje je pregazilo vreme. Odavno ne živimo u SFRJ, recimo.

Jedan ministar je uspeo da uvede nove predmete, poslednjih godina se postepeno menja i matura, ali ostaje činjenica da je Strategija razvoja obrazovanja do 2020. godine ostala mrtvo slovo na papiru čiji rok ističe za tri godine.

Zato ono što je Šarčević uradio za nekoliko meseci, priznajem, nisam videla više od dve decenije: žestoko je prodrmao školstvo. Može se s njegovim idejama polemisati, kao i sa činjenicom da sam sebe demantuje tri puta u toku dana, ali da ima energiju i ideje – ima. Od 1. septembra bukvalno nije prošla nijedna nedelja a da nije ustalasao javnost svojim izjavama, najavama, reakcijama… Gotovo da ne silazi s naslovnih strana „Politike”.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU