Konstitucija umesto tranzicije

Tranzicija je reč koja se u političkoj upotrebi pojavila u projekcijama Zbignjeva Bžežinskog pred početak raspada komunističkog bloka. Označavala je dolazeći prelaz iz dirigovane ili planske privrede u tržišnu i iz jednopartijskog socijalizma u višestranačku parlamentarnu demokratiju.

Teoretičari tranzicije, manje-više jednoglasno, složili su se da su zemlje koje su postale članice Evropske unije u prvom talasu njenog proširenja završile tranziciju. Svetska banka, kao jedna od merodavnih međunarodnih institucija koje daju ocene o uspešnosti ekonomskih reformi, saopštila je 2002. godine da je Srbija zemlja u tranziciji. Naravno, i pre toga započete su strukturne promene, ali, zbog složenih okolnosti raspada Jugoslavije, oružanih sukoba, masovnog priliva prognanih sunarodnika, ekonomskih sankcija, bombardovanja i relativne izolacije zemlje, procesi tranzicije bili su ispod fokusa neophodne društvene pažnje. A kad je počela ozbiljno da nam se događa u prvim godinama dvadeset prvog stoleća, sručila se na nas sa svim mogućim izopačenostima. Nema ničega iz albuma moralnih i pravnih anomalija, socijalne i nacionalne neodgovornosti što tada nije zaobišlo izmučenu Srbiju.

Pogubni bilans ovih dvanaestak godina mogao se naslutiti iz koncepcije vlade koja je formirana 2001, i čijih je osam potpredsedničkih mesta (sic!) mimo svake funkcionalne potrebe, sasvim očigledno otkrivalo njenu pravu prirodu. Vlast je viđena kao plen, a ne servis građana koji su od nje očekivali da ih povede napred. Demokratija je predstavljena kao karikatura. Diskreditovali su je oni koji su s njenim zastavama došli na vlast.

Vrlo brzo proradio je klijentelizam. Uspostavljeni su povlašćeni kanali raspodele društvene moći, posebno one koja se vrti oko novca. Stvorene su efikasne sprege tajkuna i njihovih insajdera u sistemu političke vlasti. Razlika između tajkuna i kriminalaca istanjivala se sve do izjednačavanja. U neprobojnom krugu u kome su političari stvarali nove ekonomske gospodare nacije, a ovi ih zauzvrat sponzorisali, često i neskriveno kohabitirali, kapital države i društva odlazio je u nepovrat, uglavnom na tajne račune u inostranstvu. Opsednutost izvlačenjem lične koristi, osim štete po ekonomske interese države i građana, dovela je do zanemarivanja drugih oblika opšteg i javnog interesa. Ako je članstvo u Evropskoj uniji bilo proklamovani cilj grupacija koje su osvojile vlast dve hiljadite godine, nije shvatljivo zbog čega proces pridruživanja nije za dvanaest godina njihove vladavine imao politički aktivizam, dinamiku i rezultate kakve sada ima za dvanaest meseci.

Aludirajući na zaštitnu boju vodeće stranke iz ovog perioda jedan aforističar je humorno sveo tranziciju na zamenu crvene petokrake žutom!

Kada je pre četiri godine Aleksandar Vučić dobio mandat da formira svoju prvu vladu bilo mu je sasvim jasno da Srbija nema više ni dana vremena da odlaže donošenje neophodnih rešenja. Ona nisu mogla da budu ograničena samo na ekonomiju, već su zahtevala kompletno redefinisanje politike – u sektoru ciljeva i u sektoru metodologije njihovog ostvarivanja. Od rešavanja vrlo komplikovanog geopolitičkog rebusa koji je istorijska konstanta na prostoru Balkana, novog pozicioniranja zemlje u realnom međunarodnom kontekstu, otvaranja poglavlja u procesu pridruživanja EU, podsticanja nove radne etike, očuvanja identiteta, pružanja ruke prijateljstva i pomirenja susedima i stvaranja pretpostavki za saradnju sa udaljenijim koncentričnim krugovima potencijalnih partnera, pa sve do ubedljivog predstavljanja Srbije kao najbolje investicione destinacije u regionu – sve je to odgovorno i brižno pripremljena infrastruktura za uspešniji dalji razvoj. A da su u tom pravcu već učinjeni krupni koraci u susret građanima pokazuju ostvareni kapitalni projekti. Rešavanje problema opstanka železare u Smederevu, stvaranje i ekspanzija „Er Srbije”, izgradnja mreže autoputeva i otvaranje proizvodnih pogona značajnih stranih kompanija, do skora nezamislivo obimno ulaganje u zdravstvenu zaštitu, uvođenje dualnog obrazovanja, jačanje odbrambenih snaga zemlje i, najzad, natpolovična većina građana koja prepoznaje ovu politiku i ceni njene rezultate, opipljive su činjenice.

Jalova i kompromitovana tranzicija je iza nas, iako su njene posledice i dalje teško breme za naše društvo. Srbija je danas u procesu konstitucije. S obzirom da se nalazimo pred izborima, za koji god nivo vlasti da budu održani, vredi razmišljati da je kontinuitet ideja, programa i političkih akcija neophodan da bi se konstitucija uspešno dovršila.

Ako je, prustovski govoreći, period tranzicije s početka novog stoleća bio izgubljeno vreme, onda je period konstitucije usred koga se nalazimo – pronađeno vreme!

Direktor Zavoda za udžbenike