Naš život iz devedesetih

Prva izložba za 2017. godinu u galeriji „Artget” Kulturnog centra Beograda u selekciji dvoje umetničkih direktora– Slađane Petrović Varagić i Miroslava Karića – usredsređena je na dokumentovanje različitih vidova života čiji je zajednički imenitelj angažovanost, a doba u kojem se dešavaju jesu devedesete godine prošlog veka u Srbiji. Autorski pečat dao im je fotograf Srđan Veljović, čiji će radovi od večeras biti izloženi u ovom prostoru.

(Foto:-projekat „Devedesete” nastajao je u periodu od 1987. i čuvene Osme sednice CK SKJ, svojevrsne prethodnice raspada Jugoslavije, pa do 2000, i petooktobarskih promena. Kao hroničar ne samo događaja već celog jednog vremena, ideja koje su egzistirale u javnom i privatnom prostoru, Veljović pokušava da složi i presloži sliku celog jednog društva, u uvom slučaju našeg. Kako sam kaže, tada je veoma učestalo fotografisao. Zabeleženi su 9. mart 1991, granični kamen između Albanije i SFRJ na Prokletijama, studentski protesti, noćni život...  Iako postoji nekoliko međuslojeva tumačenja ovog istraživanja, u prvom, najočitijem planu na delima su uočljivi motivi koji ukazuju na kontrast između predstava vojničkog života i mesta neformalnog okupljanja: klubova, splavova, narodnih veselja na Kalemegdanu.

– Obe te linije se tiču naše društvenosti. Pojedinac je životno smešten u određene situacije, neke su nametnute, a neke oslobođene momenta prisile, iako i u tom slučaju postoje uspostavljena pravila ponašanja. Kada je reč o vojsci, tu vas država postavlja u rigidne strukturne okvire, dok je momenat slobodne akcije svake vrste jedan od načina ispoljavanja subjektivnosti, potrage za srećnijim trenucima, pa čak i kroz tehno ili turbo-folk. I na fotografijama koje se tiču trenutaka vojničkog života prisutni su simbolični pokazatelji čovekove borbe da se slobodnije ispolji – objašnjava Srđan Veljović i dodaje da mu se, sa ove distance, čini da se na fotografijama koje je snimao u vreme vladavine Slobodana Miloševića najviše vidi želja za uspostavljanjem prostora normalnosti, kojih je bilo malo. Gotovo nimalo. Simbolična subverzija imala je upravo tu svrhu, kaže autor.

Vizuelno putovanje našeg sagovornika osim umetničke ima i dokumentarnu vrednost. Vid je interpretativnog svedočanstva čiji je cilj razumevanje, ali i pomoć u snalaženju u lavirintu doba koje je većini nas ostalo u upečatljivom sećanju.

– Dugo sam se bavio ovim vremenima, to je bila moja potpuno privatna odluka. To je bio jako kompleksan period o kojem se nije na pravi način govorilo. Sad stasava jedna cela generacija koja je to vreme učitala na jedan ne baš najbolji način, bez relevantnog preispitivanja uzročno-posledičnih veza koje je bilo neophodno uvideti kako bi se odgovorilo na pitanje kako smo došli tu gde smo došli i kako smo spiskali sve te godine – ističe Veljović.

Upitan da prokomentariše događaje koji su u novembru prošle godine ispratili njegovu izložbu „Vukovar – ubijanje jednog grada 1991–2016”, održanu u galeriji Šok zadruge u Novom Sadu, kada su nepoznate osobe demolirale ulične izloge ovog pristora, autor odgovara da sve što se dogodilo možda govori o tome da neke konflikte iz tog mučnog perioda nismo razrešili.

– Čini mi se da ni unutrašnje ni spoljašnje konflikte nismo sami sa sobom rešili. Veliki broj ljudi još uvek na čitav set problema koji devedesete nose sa sobom gleda iz jedne uske, lične perspektive koja se bazira na podeli mi i oni. Lično sam se trudio da se bavim nama, jer oni drugi bi trebalo da se bave sobom. Ali, ta matrica ovde nije dovoljno usvojena – zaključuje autor (1968), fotograf koji je završio Elektrotehnički fakultet i član je Ulusa. Realizovao je brojne projekte, između ostalih i „Arhitektura i fašizam”, „Lep život kao eksces”, „Nebo”, „Koliko visoko je bezbedno”...