Наш живот из деведесетих

Прва изложба за 2017. годину у галерији „Артгет” Културног центра Београда у селекцији двоје уметничких директора– Слађане Петровић Варагић и Мирослава Карића – усредсређена је на документовање различитих видова живота чији је заједнички именитељ ангажованост, а доба у којем се дешавају јесу деведесете године прошлог века у Србији. Ауторски печат дао им је фотограф Срђан Вељовић, чији ће радови од вечерас бити изложени у овом простору.

(Фото:-пројекат „Деведесете” настајао је у периоду од 1987. и чувене Осме седнице ЦК СКЈ, својеврсне прeтходнице распада Југославије, па до 2000, и петооктобарских промена. Као хроничар не само догађаја већ целог једног времена, идеја које су егзистирале у јавном и приватном простору, Вељовић покушава да сложи и пресложи слику целог једног друштва, у увом случају нашег. Како сам каже, тада је веома учестало фотографисао. Забележени су 9. март 1991, гранични камен између Албаније и СФРЈ на Проклетијама, студентски протести, ноћни живот...  Иако постоји неколико међуслојева тумачења овог истраживања, у првом, најочитијем плану на делима су уочљиви мотиви који указују на контраст између представа војничког живота и места неформалног окупљања: клубова, сплавова, народних весеља на Калемегдану.

– Обе те линије се тичу наше друштвености. Појединац је животно смештен у одређене ситуације, неке су наметнуте, а неке ослобођене момента присиле, иако и у том случају постоје успостављена правила понашања. Када је реч о војсци, ту вас држава поставља у ригидне структурне оквире, док је моменат слободне акције сваке врсте један од начина испољавања субјективности, потраге за срећнијим тренуцима, па чак и кроз техно или турбо-фолк. И на фотографијама које се тичу тренутака војничког живота присутни су симболични показатељи човекове борбе да се слободније испољи – објашњава Срђан Вељовић и додаје да му се, са ове дистанце, чини да се на фотографијама које је снимао у време владавине Слободана Милошевића највише види жеља за успостављањем простора нормалности, којих је било мало. Готово нимало. Симболична субверзија имала је управо ту сврху, каже аутор.

Визуелно путовање нашег саговорника осим уметничке има и документарну вредност. Вид је интерпретативног сведочанства чији је циљ разумевање, али и помоћ у сналажењу у лавиринту доба које је већини нас остало у упечатљивом сећању.

– Дуго сам се бавио овим временима, то је била моја потпуно приватна одлука. То је био јако комплексан период о којем се није на прави начин говорило. Сад стасава једна цела генерација која је то време учитала на један не баш најбољи начин, без релевантног преиспитивања узрочно-последичних веза које је било неопходно увидети како би се одговорило на питање како смо дошли ту где смо дошли и како смо спискали све те године – истиче Вељовић.

Упитан да прокоментарише догађаје који су у новембру прошле године испратили његову изложбу „Вуковар – убијање једног града 1991–2016”, одржану у галерији Шок задруге у Новом Саду, када су непознате особе демолирале уличне излоге овог пристора, аутор одговара да све што се догодило можда говори о томе да неке конфликте из тог мучног периода нисмо разрешили.

– Чини ми се да ни унутрашње ни спољашње конфликте нисмо сами са собом решили. Велики број људи још увек на читав сет проблема који деведесете носе са собом гледа из једне уске, личне перспективе која се базира на подели ми и они. Лично сам се трудио да се бавим нама, јер они други би требало да се баве собом. Али, та матрица овде није довољно усвојена – закључује аутор (1968), фотограф који је завршио Електротехнички факултет и члан је Улуса. Реализовао је бројне пројекте, између осталих и „Архитектура и фашизам”, „Леп живот као ексцес”, „Небо”, „Колико високо је безбедно”...