Od hajduka do Gvozdenog puka

Pre nego što je postao ratnik i okitio se Karađorđevom zvezdom, Vuksan Radovanović Strugoputić pobio je opštinsko rukovodstvo u Dobrom Dolu, jer zbog loše karakteristike nije mogao da dobije državni posao, a posle junačkog ratovanja, za čuvara državne šume postavio je ga lično regent Aleksandar Karađorđević, koji ga je i odlikovao.

Životopis viteza Karađorđeve zvezde Vuksana Radovanovića, kome je zbog snalažljivosti i sposobnosti da strugne (pobegne) iz neželjene situacije, pridodato i prezime Strugoputić, nalikuje na holivudske priče: lošeg momka oslobode iz zatvora, da bi za državu obavio neki posao. Vuksan je rođen krajem devetnaestog veka u Ivan Kuli. Još kao mladić je pokazao hrabrost u svakodnevnim graničnim sukobima sa turskim nizamima i Arnautima koji su od 1878. do 1912. godine upadali preko srpsko-turske granice u sela Kosanice i Gornje Jablanice radi pljačke i ubistava Srba.

Posle vojnog kadra, potraži zaposlenje u državnoj službi Kraljevine Srbije. Ali, nije bilo lako stupiti u državnu službu, od opštinara je tražena provera i karakteristika. Vuksan je često odlazio u Prokuplje i molio načelnika Okruga topličkog za službu. Načelnik ga uputi u Topli Do da mu predsednik i delovođa napišu karakteristiku. Dođe Vuksan u Dobri Do i zatekne predsednika, delovođu i blagajnika opštine. Predsednik mu obeća dobru karakteristiku i reče mu da po nju dođe sutra. Šta se potom dešavalo, za „Politiku” priča leskovački istoričar Dobrosav Turović.

– Porani Vuksan iz Ivan Kule i stigne u Dobri Do. Primi ga delovođa i da mu kovertu zapečaćenu sa pet pečata opštine. Odatle se zaputi u Prokuplje kod načelnika. I bogami, načelnik ga primi kao svog čoveka. Otvorio je kovertu i pažljivo čitao i povremeno bacao pogled na Vuksana. Na kraju mu reče – pobogu Vuksane, sa ovakvom karakteristikom ne možeš ni vrata otvarati, a kamoli raditi u državnoj službi. Hteo sam da ti pomognem, ali sad više ne mogu. Vidim da si dobar čovek, ali ne mogu. Vuksan se vrati razočaran i uvređen. Noć mu je bila duga, jedva je čekao da svane. Kad puče zora, skide brzometku sa kućnog duvara i brzim koracima je grabio ka Dobrom Dolu. Zatekao je predsednika, delovođu i blagajnika kako piju prvu jutarnju kafu. Kad ga videše naoružanog, predsednik ga pita – Vuksane, kamo ti dobro jutro? Vuksan skide pušku sa ramena, uperi je u predsednika – ovo ti je za karakteristiku. Odjeknu pucanj, zatim još jedan, potom i treći. Vuksan im presudi puškom i dade se u hajduke.

Više od deset godina hajdukovao je po selima i šumama Kosanice, Gornje Jablanice, Toplice, čak do Kopaonika. Država je često za njim raspisivala poternicu i ucenjivala mu glavu. Ni brojne žandarmerijske potere, ni vojska ne mogaše mu glave doći. Ni oni najuporniji željni novca za njegovu glavu. Imao je jatake koji su ga krili i hranili. Kad mu je dojadila hajdučija, pod garancijom da neće biti streljan, predao se ondašnjim vlastima i osuđen je na robiju u bukagijama. Robijao je u niškom zatvoru. Kada je neprijatelj navalio 1915. godine, robijaš Vuksan je zamolio upravnika zatvora da ga pusti, kako bi se priključio srpskoj vojsci. I bi pušten. Nije imao vremena ni da se javi kući, već se odmah priključio Drugom gvozdenom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo”. Ubrzo je postao za primer u elitnoj jedinici – Gvozdenom puku Moravske divizije.

Sa junacima iz Jablanice i Toplice prešao je surove albanske gudure. Puškom i bajonetom branio je ranjene i iznemogle vojnike od divljih albanskih kačaka, koji su kidisali kao kojoti radi pljačke i ubistava. Na gorštačkim plećima je nosio ranjene i iznemogle borce. Po dolasku na Krf, prihvatio se streljačke obuke za kaplare. I tu je bio za primer. I na Solunskom frontu 1916–1918. godine ispoljio je hajdučku snalažljivost. Išao je iz borbe u borbu. Imao je sreće, kuršum ga nije hteo. U jednoj jesenjoj diverziji na bugarske rovove 1917. godine, bombaš Vuksan je uništio više neprijateljskih vojnika. Gvozdeni puk se dičio takvim junakom. Komandant srpske vojske, regent Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je zlatnim ordenom – Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Regent mu je lično prišio orden i javno ga pohvalio. Dekretom ga je oslobodio izdržavanja kazne i postavio ga za čuvara državnih šuma. Potom je mirno živeo u mnogoljudnoj porodici u Ivanju.