Žudnja za supermenom

Većina Evropljana veruje da je njihovoj zemlji potreban snažan lider koji je „spreman da menja pravila igre”, nalaz je prošle nedelje objavljenih rezultata istraživanja jedne respektabilne agencije u pet najvećih članica EU (Francuska, Španija, Italija, Nemačka i – iz ovog društva odlazeća – Britanija).

Nalazi su nova potvrda već očigledne političke činjenice o globalnom usponu populizma, u zemljama ekonomski jakim i slabim, u krhkim ali i robusnim demokratijama. Pobeda ekscentričnog milijardera Donalda Trampa u SAD doživljena je kao vrhunac tog trenda: analitičari se slažu da on ima potencijal da postane najmoćniji predsednik u američkoj istoriji (zasad je samo najćudljiviji), a u svakom slučaju novi je član kluba u kojem su Vladimir Putin, Redžep Erdogan, Viktor Orban, Benjamin Netanijahu, Narendra Modi…

Spisak je poduži, sa izgledima da se u ovoj galeriji ove izborne godine nađu i Mari Le Pen i Gerd Vilders. A u njoj svakako ima mesta i za portrete sa Balkana: Aleksandra Vučića, Mila Đukanovića i Nikole Gruevskog.

U izveštaju o pomenutom istraživanju koji objavljuje sajt euractiv.rs većina ispitanika u svim zemljama (osim Nemačke) potrebu za „jakim vođom” obrazlaže uverenjem da je takva ličnost neophodna da zemlju „vrati na pravi put”. Istraživanje je takođe potvrdilo nepoverenje u političke partije i institucije, što je već osvedočeno u ishodu referenduma o izlasku Britanije iz EU i na američkim predsedničkim izborima.

Ovo bi se moglo opisati i kao „žudnja za supermenom”, ličnošću koja će sama promeniti postojeće stanje, „držati situaciju” u svojim rukama i efikasno rešavati sve probleme. Takav imidž danas veoma uspešno održavaju naročito Putin, Erdogan i Orban, a na obećanjima da će „Ameriku ponovo učiniti velikom” izabran je i Tramp.

Ali šta ako je svemogući jak lider – izbavitelj samo mit, ako su očekivanja da će sa njim stvari krenuti nabolje, iluzija. Iako su neke vođe zaista uspešne, istorija pokazuje da velika moć koja je u rukama pojedinca u najboljem slučaju popločava put za velike promašaje, a u najgorem za velike nacionalne drame, pa i tragedije.

Ovo je osnovna teza knjige Arčija Brauna, britanskog politikologa, istoričara (i oksfordskog profesora), „Mit o velikom vođi – političko liderstvo modernog doba”, koja se u poslednje vreme uveliko citira u nastojanjima da se objasne aktuelni procesi koji reafirmišu staro verovanje o odlučujućoj ulozi pojedinca u vrtlozima istorije.

U demokratijama, konstatuje profesor Braun, uglavnom dominira stav da je „jak lider” dobra stvar; niko se, uostalom, ne zalaže za slabog vođu. Nije sporno ni da je percepcija snage lidera i te kako važna u izbornom procesu, a njegov karakter u krizama nikako nije zanemarljiv.

Ali, mada „jakog vođu” uvek treba sagledavati u konkretnom kontekstu, „opasna je koliko i raširena” iluzija da je u savremenim demokratijama veći onaj lider koji dominira u svojoj partiji i vladi. Što više moći neki vođa akumulira u svojim rukama, to je uvereniji da je nezamenljiv. Što više odluka donosi samo on, to ima manje vremena da ih odmeri.

Kad oseti veliku moć, „jaki lider” po pravilu čini sve da se ona i njegovo prisustvo osećaju. Obećava na veliko, hvali se, u sukobu je sa medijima (osim onima koje kontroliše), zanemaruje institucije, ignoriše procedure, prenebregava vladavinu prava.

U demokratiji „nije ni razumno ni svrsishodno” da neki vođa ima poslednju reč o svemu. A kad je to slučaj, onda to, koliko o njemu, svedoči i o karakteru saradnika kojima se okružio, pa i o društvu u celini.

Profesor Braun potom naglašava da u svakom slučaju postoji lista poželjnih osobina nekog lidera koje bi morale da budu važnije od njegove snage (jer „snaga više priliči maratoncima”).

To su integritet, inteligencija, artikulisanost, kolegijalnost, rasuđivanje, spremnost da sasluša (i uvaži) različita mišljenja, sposobnost da apsorbuje informacije, fleksibilnost, vizija, empatija, velika energija…

Ne mogu svi da imaju sve ove atribute, relativna važnost svakog varira u zavisnosti od vremena, mesta i konteksta, a kad se podvuče crta, „nije lako biti pravi lider u pravo vreme i na pravom mestu”.

Kako se ovakva slika uklapa u ram političkih realnosti Srbije? Reklo bi se, perfektno – u tom pogledu za svetom ne zaostajemo. Premijer apsolutno dominira u političkom odlučivanju, lično spasava zavejane, presuđuje šta je naučni plagijat a šta nije, provodi šest sati za govornicom bez odlaska u toalet, radi po najmanje 12 sati dnevno – a mera udvorištva koju mu iskazuju pojedini ministri podseća na neke sisteme sa kojima ne bi trebalo da se poredimo.

Reklo bi se da usponu jakih vođa danas doprinosi opšta egzistencijalna nesigurnost koju je donela civilizacijska kriza modela razvoja, posle sloma utopije socijalizma i sve drastičnijih neljudskosti savremenog kapitalizma. U tom kontekstu birači na lidera projektuju ono što žele da vide. Željni su velikih obećanja i svesno zanemaruju da je previše teških pitanja da bi samo jedan čovek imao sve odgovore.