Ostao je samo smeh i greh

Ove godine nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, koju dodeljuje Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak” iz Orašca, dobio je Krstivoje Ilić (1938), autor desetak pesničkih zbirki, među kojima su i knjige rodoljubive poezije: „Mišarske elegije”, „Sabor besmrtnika”, „Kraljevski epitafi”, „Cerski epitafi”... Povodom nagrade, Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak”, objavilo je knjigu izabranih rodoljubivih pesama Krstivoja Ilića „Podzemna opela”. Nagrada će biti uručena u sredu 15. februara, na Sretenje, u Marićevića jaruzi u Orašcu

 Kada ste počeli da pišete rodoljubivu poeziju?

Sve je počelo osamdesetih godina prošlog veka sa tužbalicom „Jesen na Kosovu 1389” koja je bila uvodna pesma u ciklusu „Tužaljke za Lazarom” za koji sam dobio najveće književno priznanje Kosova i Metohije – nagradu „Lazar Vučković”. Kasnije sam napisao više pesama o strašnom kosovskom raspeću, ima ih u skoro svim mojim objavljenim knjigama.

Kako je nastala knjiga „Mišarske elegije”?

Taj odnos mitskog jedinstva, fizičkog i metafizičkog sveta u meni, i oko mene, sa nezaboravnom i bolnom tragedijom srpskog naroda tokom postkosovskih vekova, kulminirao je u poslednjoj deceniji prošlog veka, posle povratka iz Beograda u zavičaj, nastankom knjige „Mišarske elegije”. Podržavajući epski stih, obogaćen modernim pesničkim jezikom, želeo sam da podsetim savremenike da je „Boj na Mišaru”, genijalnog narodnog pevača Filipa Višnjića bio, i istorijski, prva srpska pobeda od Velbužda, kad se proslavio mladi kralj Stefan Dušan, do mišarske epopeje vožda Karađorđa! Naravno, i uvod u obnavljanje moderne srpske države!

Autor ste i drame „Mišarska bitka”?

Tih godina objavio sam i dramu „Mišarska bitka”, u antičkom duhu, verujući da je Srbima dosta komedija i politikantskih komedijaša! Drama je premijerno izvedena avgusta 2006. u čast dva veka nove srpske državnosti. Trebalo je da obiđe sve srpske „kule i gradove”, ali se ubrzo od toga odustalo! Ostao je samo smeh i greh! A takva igra je bezbolna za svaku ideologiju! I amin! I ostalo je čuđenje: zašto najslavnija i presudna bitka za oslobođenje od viševekovnog ropstva nije u filmskoj, ili televizijskoj verziji, ponuđena svekolikom srpstvu!

Svojim korenima vratili ste se i knjigom „Kraljevski epitafi”?

Posle pet izdanja „Mišarskih elegija”, i svečanog, šestog, s podnaslovom: „Stihovi i note”, za koje je muziku napisao ugledni kompozitor Budimir Gajić, knjiga je nastavila svoj novi život širom srpstva, u izvođenju solista, horova i orkestara!

Uvodna elegija „Kaži Bože do spasenja pute” postala je neka vrsta nove himne bivših robova i potonjih junaka! Tako i danas živi! A ja sam, opijen božanskim vinom Nemanjića, napisao i objavio u Srpskoj književnoj zadruzi „Kraljevske epitafe” kao ispovesti vladara blagorodne dinastije Nemanjića sa druge strane života! Knjiga je objavljena 2009. Dvanaest vladara kao neki sudbinski uvod u mogućih dvanaest epizoda neke serije!

Opevali ste mišarske junake, a o stogodišnjici Prvog svetskog rata i – cerske?

O stogodišnjici Prvog svetskog rata setio sam se slavne pobede Stepine Druge armije na Ceru! Bilo je prirodno da pesnik, koji je opevao mišarski trijumf, opeva i cerski! Kao što je neprirodan pokušaj srpskih mrzitelja da se sva patnja i junaštvo srpske vojske podvedu pod – Veliki rat! Znači, svi su krivi, i niko nije kriv, svi su pobednici, i niko nije ni grešan, ni poražen, iako su, uz nezapamćene žrtve, i naroda i vojske, bili na kraju izudarani od srpskih Obilića!

I u vašim knjigama za decu ima rodoljubivih pesama?

U knjizi izabranih stihova za decu: „Kolaste azdije”, objavljen je ciklus „Molitve sa Kosmeta” kao vapaj srpske dece primorane da odrastaju u strepnji i preziru, svakodnevno strahujući za svoj fizički opstanak!

Šta je danas rodoljublje?

Težnja da se i pesnici identifikuju sa svojim narodom: ko su, gde su, i šta su, i u ovom vremenu. Ili, darovitost i moć da se najlepšim pesničkim jezikom pridruže svom poreklu, u mom slučaju, kraljevstvu i carstvu Nemanjića! Izbor je deo slobode kao besmrtne kategorije života!