Остао је само смех и грех

Ове године награду „Одзиви Филипу Вишњићу”, за родољубиво песништво, коју додељује Задужбинско друштво „Први српски устанак” из Орашца, добио је Крстивоје Илић (1938), аутор десетак песничких збирки, међу којима су и књиге родољубиве поезије: „Мишарске елегије”, „Сабор бесмртника”, „Краљевски епитафи”, „Церски епитафи”... Поводом наградe, Задужбинско друштво „Први српски устанак”, објавило је књигу изабраних родољубивих песама Крстивоја Илића „Подземна опела”. Награда ће бити уручена у среду 15. фебруара, на Сретење, у Марићевића јарузи у Орашцу

 Када сте почели да пишете родољубиву поезију?

Све је почело осамдесетих година прошлог века са тужбалицом „Јесен на Косову 1389” која је била уводна песма у циклусу „Тужаљке за Лазаром” за који сам добио највеће књижевно признање Косова и Метохије – награду „Лазар Вучковић”. Касније сам написао више песама о страшном косовском распећу, има их у скоро свим мојим објављеним књигама.

Како је настала књига „Мишарске елегије”?

Тај однос митског јединства, физичког и метафизичког света у мени, и око мене, са незаборавном и болном трагедијом српског народа током посткосовских векова, кулминирао је у последњој деценији прошлог века, после повратка из Београда у завичај, настанком књиге „Мишарске елегије”. Подржавајући епски стих, обогаћен модерним песничким језиком, желео сам да подсетим савременике да је „Бој на Мишару”, генијалног народног певача Филипа Вишњића био, и историјски, прва српска победа од Велбужда, кад се прославио млади краљ Стефан Душан, до мишарске епопеје вожда Карађорђа! Наравно, и увод у обнављање модерне српске државе!

Аутор сте и драме „Мишарска битка”?

Тих година објавио сам и драму „Мишарска битка”, у античком духу, верујући да је Србима доста комедија и политикантских комедијаша! Драма је премијерно изведена августа 2006. у част два века нове српске државности. Требало је да обиђе све српске „куле и градове”, али се убрзо од тога одустало! Остао је само смех и грех! А таква игра је безболна за сваку идеологију! И амин! И остало је чуђење: зашто најславнија и пресудна битка за ослобођење од вишевековног ропства није у филмској, или телевизијској верзији, понуђена свеколиком српству!

Својим коренима вратили сте се и књигом „Краљевски епитафи”?

После пет издања „Мишарских елегија”, и свечаног, шестог, с поднасловом: „Стихови и ноте”, за које је музику написао угледни композитор Будимир Гајић, књига је наставила свој нови живот широм српства, у извођењу солиста, хорова и оркестара!

Уводна елегија „Кажи Боже до спасења путе” постала је нека врста нове химне бивших робова и потоњих јунака! Тако и данас живи! А ја сам, опијен божанским вином Немањића, написао и објавио у Српској књижевној задрузи „Краљевске епитафе” као исповести владара благородне династије Немањића са друге стране живота! Књига је објављена 2009. Дванаест владара као неки судбински увод у могућих дванаест епизода неке серије!

Опевали сте мишарске јунаке, а о стогодишњици Првог светског рата и – церске?

О стогодишњици Првог светског рата сетио сам се славне победе Степине Друге армије на Церу! Било је природно да песник, који је опевао мишарски тријумф, опева и церски! Као што је неприродан покушај српских мрзитеља да се сва патња и јунаштво српске војске подведу под – Велики рат! Значи, сви су криви, и нико није крив, сви су победници, и нико није ни грешан, ни поражен, иако су, уз незапамћене жртве, и народа и војске, били на крају изударани од српских Обилића!

И у вашим књигама за децу има родољубивих песама?

У књизи изабраних стихова за децу: „Коласте аздије”, објављен је циклус „Молитве са Космета” као вапај српске деце приморане да одрастају у стрепњи и презиру, свакодневно страхујући за свој физички опстанак!

Шта је данас родољубље?

Тежња да се и песници идентификују са својим народом: ко су, где су, и шта су, и у овом времену. Или, даровитост и моћ да се најлепшим песничким језиком придруже свом пореклу, у мом случају, краљевству и царству Немањића! Избор је део слободе као бесмртне категорије живота!