Klovnovi i hulje

Desničarski deo Srbije već neko vreme sanja vlažne trampističke snove. Radikalnodesničarska uverenja Donalda Trampa, ispoljena u nacionalističkoj ksenofobiji i autoritarnosti, naišla su na odziv srpskih radikala, pa su Vojislav Šešelj i doglavnici obukli majice s njegovim likom. Klovn se klovnu raduje! Slično tome, Dveri, okuražene pojavom ovog islamofoba, nadaju se da je došlo vreme takvih spodoba i na Starom kontinentu, pa i u Srbiji. Sve to propraćeno je ubeđenjem da će Tramp i Putin zajedno ratovati protiv ID-a i terorizma, pa će se i američko razumevanje naših frustracija uvećati.

Hladni trampistički tuš ubrzo je usledio, ali srpski desničari ne priznaju da je voda ledena. Polio ih je general Džejms Matis – antiruski i islamofobično usmereni militarista (naročito mrzi Iran, s kojim Rusija ima vrlo dobre odnose) rečitog nadimka – „besni pas“. Po njegovom naređenju, u maju 2004. pobijeno je četrdeset dvoje civila na svadbi u Iraku, pa je kao osvedočeni ratni zločinac prvo postao Obamin komandant Centralne komande, a zatim i Trampov ministar odbrane. Nedavno je poručio da su Kosovu potrebne sopstvene oružane snage. Takođe, Obamina vlada je, neposredno pre isteka mandata, zabranila ulaz Miloradu Dodiku u SAD, a jedna od prvih odluka Trampove vlade bila je produženje te zabrane.

Naposletku, u poseti Beogradu boravio je Metju Palmer, direktor Kancelarije za jugoistočnu Evropu u Stejt departmentu, koji je prve diplomatske korake napravio 1993. upravo na ušću Save u Dunav. Nedvosmisleno je stavio do znanja da pre četvrt veka utvrđeni spoljnopolitički kurs SAD prema prostoru bivše Jugoslavije neće menjati ni Tramp. Pametnom dovoljno.

No, plitkoumna trampomanija, koju diktiraju zloćudni tabloidi i površni analitičari, prikriva zastrašujuću činjenicu da naše društvo siluje mafija koja je zavladala državom. Novinari su masovno zaplašeni i samo retki među njima se osmele da postave nezgodna pitanja, jer osioni vlastodršci odmah sikću, pominju Sorosa i Miškovića, nacionalni interes, neprikosnovenost svojih  porodica, a katkad novinar i bez posla ostane. Da li povišen ton političara svedoči da je u pravu? Ne, bahatost i visina decibela skrivaju manjak argumenata. Zaboravlja se da političari treba da budu sluge naroda, dužni da polažu račune javnosti, koju zastupaju novinari. Ovde se sve izokrenulo, pa političari misle da su gospodari narodni, a novinari njihove sluge.

Tako novinari ne pitaju ko je taj „visoko pozicionirani političar“ čijem je sinu Sale Mutavi bio telohranitelj. Potonjeg vođu „grobarske“ navijačke podgrupe „janjičari“ (jedinstven u svetu, jer je bio vođ navijača dva suprotstavljena kluba, pa otuda naziv podgrupe), šira javnost je, zajedno s nedavno za ubistvo optuženim Veljom Nevoljom (osnovana je sumnja da su vežbali na vojnom strelištu!), upoznala kada su sadistički prebili pripadnike klupskog obezbeđenja „Partizana“. Pravosnažno je osuđen na pet godina i deset meseci robije 2013, zbog trgovine drogom i posedovanja oružja, ali kaznu nije izdržao, pošto mu je sud (živelo nam nezavisno sudstvo!) dvanaest puta za tri godine omogućio da ne ide u zatvor, kako zbog činjenice da je četiri meseca nakon izricanja kazne izabran za trenera u „Partizanu“, tako zbog tobože krhkog zdravlja. Političar koji takvog telohranitelja svome sinu nameni sumnjive je pameti i otkriva sopstvenu pripadnost mafiji. On ne bi smeo da obavlja javnu funkciju, već tužilaštvo mora da ispita njegovo mesto u hijerarhiji mafije. Da li nervozne reakcije predsednika vlade i njegovog posilnog (obojicu krase ubojiti nadimci), nakon ubistva pomenutog mafijaša ukazuju na to koga je čuvao ubijeni? Ako tako nije, neka bez oklevanja obelodane čije je dete ubijeni mafijaš štitio.

Takođe, javna je tajna već godinama da je Zlatibor Lončar, ministar zdravstva, nekoć drugovao sa zemunskim mafijašima. Prema saznanjima Krika, Dejan Milenković Bagzi je na suđenju izjavio: „Svaki drugi dan je bio kod nas u Šilerovoj, dolazio tamo, čak je učestvovao u nekim ubistvima.“ Da li je normalno da lekar grli mafijaše, sa suprugom jednog od njih sklapa kupoprodajni ugovor za stan, pa zatim postane ministar? Da li u „normalnoj i pristojnoj“ zemlji onaj za kog se osnovano sumnja da ima veze s mafijom (pomenu li neko Tončeva i Dačića?) može ostati u javnom životu, a kamoli na državnoj funkciji? A „kompletan idiot“ iz „vrha gradske vlasti“?

Dakle, Trampova ideologija i praktične mere koje je preduzeo (što je posebna tema) razlog su za brigu, ali nas neposredno ugrožava mafija. Ako sebi i Srbiji želimo dobro, moramo se osloboditi od mafijaških hulja i njihovih slina.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu