Dva mitinga, dva merila

Nisam strani plaćenik, pogotovo ne Sorošev. Nemam člansku kartu partije, ali imam diplomu državnog fakulteta. Ne džabalebarim – mada i ne rmbam 24 sata.

Ne trpim manipulaciju – zalažem se za pravičnost.

Povrh svega, građanin sam ove zemlje koji se trudi da razmišlja svojom glavom.

Smatram, recimo, da vlast nema pravo da građane koji protestuju zbog rušenja u Savamali svrstava (an blok) u kategoriju stranih plaćenika.

Ali isto tako smatram da vlast ima obavezu da sankcioniše fantoma koji je rušio objekte u centru Beograda.

Pa čak i da siđe s trona ukoliko je kriva za prikrivanje istine u pomenutom slučaju.

Istovremeno, prave demokratije nema bez vladavine prava, a vladavine prava nema bez povinovanja vlasti ustavu i zakonu.

Štaviše, vlast treba da odgovara za svoje postupke pred građanima. U tome je cela priča. A ne u permanentnom omalovažavanju građana od strane vlasti. Pogotovo ne građana koji pozivaju nosioce javnih funkcija na odgovornost.

U tom smislu, nedopustivo je da ministar policije naziva Soroševim plaćenicima i neprijateljima države baš sve građane koji podržavaju inicijativu Ne da(vi)mo Beograd.

Osim što se radi o nepristojnom tretmanu građana, reč je i o klasičnom pritisku na rad tužilaštva i suda koji bi trebalo da raspetljaju cavamalski čvor. Naročito u svetlu najnovijih saznanja o umešanosti gradskog vrha u čitavu tu stvar.

Stoga bi daleko praktičnije bilo da funkcioneri na vlasti odgovaraju za svoje mnogobrojne propuste – umesto što troše energiju na jalovo zamenjivanje teza i dokazivanje da su građani ove zemlje (koji pozivaju vlast na odgovornost) – ništa drugo do strani plaćenici i domaći izdajnici.

Taze primer za ovo potonje je nedavni protest vojnih i policijskih sindikata koji je ministar policije okarakterisao kao politički skup – ne ispustivši priliku da natukne kako je pred zgradom vlade bilo manje policajaca i vojnika, a mnogo više Soroševih plaćenika iz pojedinih građanskih udruženja.

Interesantno je, međutim, da ministar policije nije „političkim skupom” nazvao i kontramiting podrške vlasti koji su boračke organizacije istovremeno održale (gle, slučajnosti) – s druge strane ulice.

Ipak, ubedljivo najtrivijalnije je povlačenje paralele između građanskih protesta u Rumuniji i zbivanja u Srbiji. Pojedini funkcioneri SNS-a idu toliko daleko da tvrde kako je RTS tendenciozno prenosio proteste u Rumuniji kako bi pokazao na koji način treba rušiti premijera Srbije.

Na taj način vlast (po ko zna koji put) opominje javni servis da joj nije lojalan – ali i provlači uvredljiv motiv nesposobnih i tupavih građana koje brojni „neprijatelji države” podučavaju (i još plaćaju) da ruše najbolji od svih režima.

Označavanjem građanskog bunta u Rumuniji kao soroševskog – pripadnici ovdašnje vlasti zapravo šalju poruku građanima Srbije da će se bilo kakvi protesti u budućnosti isključivo tretirati kao izdajničko-plaćenički.

Prema tome, svi oni koji se usude da javno zatraže vladavinu prava i demokratizaciju društva ili optuže vlast za nedemokratsko ponašanje, odnosno zatraže ostavku neodgovornih funkcionera – biće nazvani Soroševim plaćenicima i zločestim dosmanlijama (stari radikalski izraz), koji žele povratak na vlast nasilnim putem.

Stvari se, doduše, razvodnjavaju kada je buntovnika manje. Pa tako vlast nije oblepila plaćeničkim etiketama troje prosvetnih radnika koji su (na pravdi boga) ostali bez radnih licenci i zbog toga su danima protestovali pred zgradom vlade.

No, šta bi se desilo da su im se kojim slučajem, u znak solidarnosti, pridružili ostali prosvetni radnici? Kako bi vlast gledala na prosvetnu masu? Da li bi joj ekspresno prilepila etiketu Soroševog plaćenika koji bi da ruši premijera? Odgovor je, naravno, potvrdan.

Jer, u strahu vlasti od građanskog bunta – velike su oči. Ali je još veća potreba da se relativizuje sopstvena neodgovornost, a građani optuže za kolaboraciju s neprijateljima države koji ih plaćaju da vlast neprestano pozivaju na odgovornost. Stari štos autoritarnih režima.

Sociolog