Два митинга, два мерила

Нисам страни плаћеник, поготово не Сорошев. Немам чланску карту партије, али имам диплому државног факултета. Не џабалебарим – мада и не рмбам 24 сата.

Не трпим манипулацију – залажем се за правичност.

Поврх свега, грађанин сам ове земље који се труди да размишља својом главом.

Сматрам, рецимо, да власт нема право да грађане који протестују због рушења у Савамали сврстава (ан блок) у категорију страних плаћеника.

Али исто тако сматрам да власт има обавезу да санкционише фантома који је рушио објекте у центру Београда.

Па чак и да сиђе с трона уколико је крива за прикривање истине у поменутом случају.

Истовремено, праве демократије нема без владавине права, а владавине права нема без повиновања власти уставу и закону.

Штавише, власт треба да одговара за своје поступке пред грађанима. У томе је цела прича. А не у перманентном омаловажавању грађана од стране власти. Поготово не грађана који позивају носиоце јавних функција на одговорност.

У том смислу, недопустиво је да министар полиције назива Сорошевим плаћеницима и непријатељима државе баш све грађане који подржавају иницијативу Не да(ви)мо Београд.

Осим што се ради о непристојном третману грађана, реч је и о класичном притиску на рад тужилаштва и суда који би требало да распетљају cавамалски чвор. Нарочито у светлу најновијих сазнања о умешаности градског врха у читаву ту ствар.

Стога би далеко практичније било да функционери на власти одговарају за своје многобројне пропусте – уместо што троше енергију на јалово замењивање теза и доказивање да су грађани ове земље (који позивају власт на одговорност) – ништа друго до страни плаћеници и домаћи издајници.

Тазе пример за ово потоње је недавни протест војних и полицијских синдиката који је министар полиције окарактерисао као политички скуп – не испустивши прилику да натукне како је пред зградом владе било мање полицајаца и војника, а много више Сорошевих плаћеника из појединих грађанских удружења.

Интересантно је, међутим, да министар полиције није „политичким скупом” назвао и контрамитинг подршке власти који су борачке организације истовремено одржале (гле, случајности) – с друге стране улице.

Ипак, убедљиво најтривијалније је повлачење паралеле између грађанских протеста у Румунији и збивања у Србији. Поједини функционери СНС-а иду толико далеко да тврде како је РТС тенденциозно преносио протесте у Румунији како би показао на који начин треба рушити премијера Србије.

На тај начин власт (по ко зна који пут) опомиње јавни сервис да јој није лојалан – али и провлачи увредљив мотив неспособних и тупавих грађана које бројни „непријатељи државе” подучавају (и још плаћају) да руше најбољи од свих режима.

Означавањем грађанског бунта у Румунији као сорошевског – припадници овдашње власти заправо шаљу поруку грађанима Србије да ће се било какви протести у будућности искључиво третирати као издајничко-плаћенички.

Према томе, сви они који се усуде да јавно затраже владавину права и демократизацију друштва или оптуже власт за недемократско понашање, односно затраже оставку неодговорних функционера – биће названи Сорошевим плаћеницима и злочестим досманлијама (стари радикалски израз), који желе повратак на власт насилним путем.

Ствари се, додуше, разводњавају када је бунтовника мање. Па тако власт није облепила плаћеничким етикетама троје просветних радника који су (на правди бога) остали без радних лиценци и због тога су данима протестовали пред зградом владе.

Но, шта би се десило да су им се којим случајем, у знак солидарности, придружили остали просветни радници? Како би власт гледала на просветну масу? Да ли би јој експресно прилепила етикету Сорошевог плаћеника који би да руши премијера? Одговор је, наравно, потврдан.

Јер, у страху власти од грађанског бунта – велике су очи. Али је још већа потреба да се релативизује сопствена неодговорност, а грађани оптуже за колаборацију с непријатељима државе који их плаћају да власт непрестано позивају на одговорност. Стари штос ауторитарних режима.

Социолог