​Vreme menja svadbene običaje

Miraz je poklon koji mlada unosi u brak kao doprinos zajedničkoj porodici. Smatra se i da na ovan način mladina porodica „ublažava” troškove koji nastaju njenim useljenjem u mladoženjin dom.

U patrijarhalnom društvu, ukoliko mlada ima braće, miraz koji dobije prilikom udaje bio je sve što ona prima u nasledstvo od roditelja. U Srbiji je ovo prekinuto zakonskom regulativom posle Drugog svetskog rata kada su i muška i ženska deca dobila jednaka prava na nasledstvo. U mnogim seoskim sredinama zadržalo se „pravilo” prema kome se ćerka dobrovoljno odriče nasledstva u korist braće.

„Na našem podneblju donošenje miraza zadržalo se do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, a danas se retko sreće. U istočnoj Srbiji bio je običaj da se daruje kompletan nameštaj za sobu – dnevnu ili spavaću s posteljinom”, objašnjava etnolog Vesna Dušković, muzejski savetnik u Etnografskom muzeju.

Postojala je, kako kaže, i neka vrsta dogovora između mladine i mladoženjine porodice o tome kako da opreme sobu. Prema rečima etnologa, mladoženja je od tasta i tašte dobijao odeću, uglavnom košulju, a mlada je donosila i „singericu” na kojoj je pre udaje naučila da šije. Time je potvrđivala da je spremna da brine o deci, pa ako zatreba da od krojenja i zarađuje.

„Mlada se obično fotografisala sa mirazom u dvorištu rodne kuće. Miraz se merio i dukatima. Nanizane oko vrata devojka ih je pokazivala šetajući se po seoskom vašaru u pratnji starijih članova porodice, predstavljajući zapravo njihovo bogatstvo. Ovaj običaj do današnjih dana zadržao se u Sandžaku”, ističe muzejska savetnica i dodaje da kako su se mladenci izdvajali iz okrilja roditeljske brige tako je i miraz gubio svoju funkciju.

Vesna Dušković se priseća da je zabeležila, kod Slovaka u Vojvodini, primer gde roditelji mladoženje zidaju kuću, a mladini je opremaju. To služi na ogled i lokalnoj zajednici. Pozovu se komšije i rodbina, uoči svadbe, pa se širom otvori domaćinstvo i ormani u njemu kako bi se videlo čim će budući supružnici da raspolažu, kakve su im šerpe, šolje, jorgani...

Zemlja i stoka se sada retko daju u miraz jer se prema oceni etnologa mali broj školovanih momaka i devojaka vraća na selo. U gradu buduće neveste same pripremaju šta će poneti u novi dom. To je ekonomsko razmišljanje prema kome svatovi daju koverte s novcem ili im se u određenim situacijama ponudi spisak onoga što mogu da za mladence kupe da se ne bi duplirale pegle, tosteri, tanjiri...

„Tradicija je nalagala i da mlada dariva svekra, svekrvu, devera... Poklone im je uručivala tokom prosidbe”, kaže Vesna Dušković i napominje da su to bili neki od ručnih radova koje je nevesta sama uradila, na primer pletene čarape, tkana, pa vezom ukrašena košulja, maramica... Posle je to zamenjeno kupovinom košulje i kravate.

Među lepim običajima muzejska savetnica navodi i onaj vezan za svekrvu. U nizu zaduženja „stara” majka pravi pogaču. Kada gost uzme parče, u znak zahvalnosti, ostavlja novac kojim je nagrađuje za uloženi trud. „U Smederevu sam pre dvadesetak godina videla da mladenci primajući svadbeni koverat s novcem, gosta časte kesicom bombona ili ušećerenim bademima”, priča Vesna.

I kićenje svatova je ritual bez koga je teško zamisliti svadbu, jer se time naglašavaju određene uloge u okviru veselja. Ruzmarin na reveru datira još od srednjeg veka. Njegova grančica simbolizuje vernost i štiti bračnu sreću. Kićenje svatova je i prilika da mladenci zahvale gostima što su uveličali njihovo slavlje. Mlada je nekada nosila buket samo u gradskoj sredini, ali kako se moda razvijala tako su se menjala i pravila od karanfila u celofanu do bidermajera.

Venčanice se, napominje naša sagovornica, pojavljuju posle Prvog svetskog rata, a pre toga se pred oltar izlazilo u svečanoj narodnoj nošnji. Svadbe su uglavnom bile s jeseni kad je rakija pečena, a plodovi sa njive ubrani, ali i početkom leta.