Skulpture kao svedoci prošlosti

„Kroz Albaniju”, Jovana Pešića, „Za otadžbinu” Đorđa Jovanovića, „Karađorđe” Petra Ubavkića – neki su od naziva dela koja su od juče izložena u Domu Vojske Srbije na postavci „Skulptura u službi istorije”, a povodom obeležavanja Sretenja. Iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu odabrano je 34 dela kako stranih tako i naših znamenitih autora, kao što su Jozef Klemens, Enriko Paci, čuveni Simeon Roksandić, Toma Rosandić, Dragomir Arambašić, zaključno sa Ivanom Meštrovićem.

Novija istorija skulpture u Srbiji u neraskidivoj je vezi sa društvenim, političkih i kulturološkim preobražajem naše zemlje u poslednjim decenijama 19. i početkom 20. veka, a stilske raznovrsnosti svedoče o razlikama u umetničkim izrazima, od minucioznog akademskom pristupa sa elementima klasicizma, preko uticaja nezaobilaznog Rodena i autentičnih tumačenja secesije, čime je srpska skulptura ulazila u savremene evropske tokove.

– Kroz umetničko stvaralaštvo naših vajara, koje će posetiocima biti dostupno do 6. marta, mogu se prepoznati prelomni trenuci našeg društva, možemo se podsetiti istaknutih pojedinaca i njihovog uticaja na nas, a reč je o periodu od 1877. pa do kraja Prvog svetskog rata. Portreti vladara kao i kompozicije inspirisane istorijskom tematikom u skladu sa nacionalnim romantizmom, probuđenim posle oslobodilačkih ratova i utemeljenja države, svojevrsna su svedočanstva istorijske prošlosti Srbije i njenog preobražaja u modernu evropsku zemlju, neka vrsta vizuelne artikulacije istorije – kaže Bojana Borić Brešković, direktorka Narodnog muzeja, i ističe da je ta kuća, budući da joj je prioritet negovanje i promocija nacionalne umetnosti i kulture, tradicionalno izložbama iz svojih kolekcija obeležavala Dan državnosti.

Kako dodaje Vera Grujić, muzejski savetnik i autorka postavke, nekoliko najstarijih izloženih portreta, koji se čuvaju u Narodnom muzeju, uradili su strani umetnici, zato što u vreme kada su nastali još uvek nije bilo ni jednog našeg stasalog vajara. Najranija dela koja pripadaju korpusu novije srpske skulpture, dakle ona ostvarenja čiji su autori prvi domaći akademski obrazovani stvaraoci, školovani u inostranstvu, nastala su tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka da bi se početkom dvadesetog veka slika bila upotpunjena novim naraštajima naših vajara.

– Petar Ubavkić i Đorđe Jovanović nalazili su se među mladim ljudima čije je školovanje i usavršavanje u inostranstvu stipendirala država, očekujući od njih da stečena znanja iskoriste za dobrobit svog naroda. Po povratku u zemlju radili su kao profesori u gimnazijama, a Jovanović je predavao i u Umetničkoj školi. Ubrzo im se pridružio i Simeon Roksandić, rođen u Slavoniji, a zatim na scenu stupaju Dragomir Arambašić, Jovan Pešić, Paško Vučetić, Slovak Jan Koranjek i drugi. Pomenuti vajari izvodili su niz dela iz domena memorijalne plastike i portreta znamenitih savremenika, koja su sećanjem na slavnu prošlost ukazivali na smernice za budućnost. Kao učesnici u ratovima ostavili su brojne radove koji svedoče o patriotizmu, stradanju i pobedi – priča Vera Grujić.

Jedan od načina ekonomske i kulturne afirmacije Srbije u svetu bilo je učešće na međunarodnim izložbama, pa su tako Ubavkić i Jovanović učestvovali na Svetskoj izložbi u Parizu 1889, godinu dana kasnije na istom mestu izlagao je i Roksandić, da bi se na postavci u Londonu 1907. nalazila dela Jovanovića, Roksandića i Bocarića. Na evropskoj sceni pridružio im se uskoro i Ivan Meštrović, zaključuje naša sagovornica.