„Rosnjeft” ušao u Libiju

„Nije svaka mačka lav. Svako treba da gleda svoga posla. Nema te životinje u zoološkom vrtu koja medvedu može da kaže šta treba da radi.” Tim rečima ruski ministar odbrane Sergej Šojgu replicirao je početkom sedmice britanskom kolegi ser Majklu Falonu povodom nedavnog upozorenja iz Londona da „medveđe šape nisu neophodne” u Libiji.

Falonova metafora odnosila se, inače, na odluku Moskve da uoči inauguracije Donalda Trampa usidri ruski nosač aviona „Kuznjecov” u teritorijalnim vodama severnoafričke države sa najvećim dokazanim rezervama nafte na Crnom kontinentu.

U svojim planovima sa Libijom, Moskva se ne zadržava na „ezopovskom prepucavanju”.

Naime, istog dana kada se Šojgu osvrnuo na Falonovu „medveđu primedbu”, ruski petrodžin „Rosnjeft” potpisao je – baš u Londonu – dva megaugovora sa libijskom državnom naftnom kompanijom (NOC). Jedan ugovor odnosi se na buduće zajedničko istraživanje nafte u Libiji, a drugi na kupovinu „dela ili sve nafte” koju tamo „Rosnjeft” i NOC jednog dana budu pronašli.

Gde će tačno Rusi i Libijci tragati za naftom po toj severnoafričkoj državi nije saopšteno. Da je reč o potencijalno basnoslovnom biznisu i pratećem jačanju uticaja Moskve u Severnoj Africi, proističe iz nedavne objave Džadale Alaokalija, člana upravnog odbora NOC da „45 odsto teritorije Libije do sada nije bilo podvrgnuto petroistraživanjima”.

Petrosporazum „Rosnjefta” i Libijske državne naftne kompanije višestruki je prvenac u strateškom globalnom biznisu crnim zlatom. Sa jedne strane, on označava povratak ruskog kapitala i petroekspertize u Libiju, nakon arapskog proleća 2011. godine. Koliko 2007. ruski „Gasprom” počeo je da razrađuje dva velika naftnog nalazišta na 300 kilometara južno od Tripolija sa namerom da 2011. počne sa eksploatacijom. Tu zamisao sprečilo je arapsko proleće silna ruska petrooprema i danas leži u lučkim magacinima u Misrati. Treća velika ruska petrofirma „Lukoil” nije uspela da pusti koren u Libiji: u jednom od pokušaja, visoki predstavnik te firme nakratko je bio kidnapovan 2008. godine.

U međuvremenu ovonedeljni dogovor ruske i libijske petrofirme da osnuju zajednički komitet i „utanače sve oblasti petrosaradnje” deo je šireg plana Mustafe Sanale, predsednika NOC, da naftaški sektor otvori stranim investitorima.

U trenutku kada režim u Tripoliju (pod zaštitom UN i bez autoriteta izvan prestonice) i rivalski centar vojno-političke moći na istoku zemlje, ne nalaze način da se susretnu radi dogovora o zajedničkoj budućnosti zemlje, Mustafa Sanala odlučio je da je vreme da stranci pomognu razvoj naftaške industrije.

„NOC je jedina državna kompanija koja posluje diljem Libije. Za razvoj naftne industrije treba više od onog što daje Centralna banka Libije. Vreme je da ukinemo samonametnuti moratorijum na strane investicije”, Sanala je objavio krajem prošlog meseca. U međuvremenu italijanski „Eni”, francuski „Total” i američki „Šlumberger” vratili su se na naftna polja Libije – jedine članice OPEK-a od koje kartel ne očekuje da nadalje smanjuje proizvodnju.

„’Eni’ i ’Total’ rade bez problema, situacija se popravlja iz dana u dan u Libiji”, procenjuje Džadala Alakoali.

Koliko pre arapskog proleća, Libija je proizvodila 1,6 miliona barela nafte dnevno. Početkom prošle godine – tokom žestokih okršaja paravojnih snaga koje podržavaju dva rivalska režima širom Libije i ofanzive protiv Islamske države u Sirtu (uz vojnu asistenciju sa Zapada) – Libija je proizvodila oko 330.000 barela dnevno. Lanjska ofanziva Libijske narodne armije maršala Halife Haftara (koji ne priznaje vladu u Tripoliju) stavila je pod kontrolu režima u Tobruku najveći deo teritorije bogate nalazištima nafte i dovela do stišavanja sukoba. Proizvodnja nafte u Libiji dostiže sada oko 700.000 barela dnevno. Mustafa Sanala planira da Libija do 2020. dostigne proizvodnju od 2,1 milion barela dnevno.

„Saradnjom sa Libijskom naftnom kompanijom, ’Rosnjeft’ i Rusija mogu da igraju važnu i konstruktivnu ulogu u Libiji”, ocenio je Mustafa Sanala, predsednik NOC nakon potpisivanja megasporazuma sa „Rosnjeftom” u Londonu.

Ruski naftaški biznis je karta sa kojom se Moskva izgleda sigurno vraća u Libiju.