Biblija kao bedeker

Ljubomir Simović (1935), naš poznati pesnik, dramski pisac, romanopisac, esejista, akademik SANU, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Dositej Obradović” za životno delo.

U obrazloženju žirija se kaže da Simović umetničkom visinom svojih stvaralačkih dometa, žanrovskom i tematskom raznolikošću svoga dela, otkrivalačkim svedočenjem o našem nasleđu i savremenosti, odjekom svog stvaralaštva, posebno dramskog u razdaljenim svetskim kulturnim centrima, svagda živom, dositejevskom brigom za opstanak, slobodu i napredak srpskog naroda u složenim, i sve neizvesnijim okolnostima savremene istorije, predstavlja danas, i poodavno, izrazitu kreativnu individualnost i vazda kritički budnog posvećenika temeljnim pitanjima naše duhovne i društvene stvarnosti.

Izdavačka kuća „Tanesi”, objavila je nedavno dve knjige Ljubomira Simovića „Do Oba i Huangpua” (putopisi) i „Žabe u redu pred potkivačnicom” (eseji).

Dobili ste nagradu za životno delo koja nosi ime Dositeja Obradovića. Postoje i nagrade koje nose ime Vuka Karadžića. Često se različito gleda na uloge Dositeja i Vuka. Čija je uloga, po vama, bila značajnija?

Nikad mi nije padalo na pamet da upoređujem i merim ono što su uradili Dositej i Vuk. Nama i našoj kulturi su podjednako potrebni i jedan i drugi. I bez jednog i bez drugog bili bismo mnogo siromašniji.

Nedavno ste objavili knjigu putopisa o Kini i Rusiji. Vaše beležnice su pune utisaka i s drugih putovanja. Posebno su bile zanimljive posete Iranu i Izraelu?

Za svako putovanje sam se vrlo temeljno pripremao, kako bih vreme kojim raspolažem iskoristio što racionalnije i kako ne bih propustio ništa od onoga što mi nudi zemlja u koju dolazim.

Isto tako prilježno sam beležio sve o onome što sam na tim putovanjima video.

Naročito su bile bogate beležnice s putovanja u Iran i Izrael. U Iran sam putovao na jedan pozorišni festival, s predstavom „Čudo u Šarganu” Ateljea 212, u režiji Mire Trailović.

Festival se održavao u Širazu – odakle sam, s Hafizovog groba, doneo nekoliko lovorovih listova koji su godinama stajali među mojim knjigama.

Tada smo iskoristili priliku da posetimo i staru persijsku prestonicu, Persepolis, i svetilište Nakš-i-Rustam, s grobnicama persijskih careva i s impresivnim džinovskim skulpturama.

A kad sam ušao u teheranski bazar, osećao sam se kao da sam se obreo u najfantastičnijem nadrealističkom filmu. Pominjete Izrael... Zamislite kako je putovati po zemlji koristeći Bibliju kao bedeker!

U vreme prošlogodišnjeg Sajma knjiga izašla je i vaša knjiga „Žabe u redu pred potkivačnicom”, koja pripada nizu knjiga koje govore o poslednje četiri burne decenije naših života.

„Žabe u redu pred potkivačnicom” su sedma u nizu knjiga, koji počinje knjigom „Kovačnica na Čakovini”, u kojoj sam objavio razgovore, pisma, eseje i članke iz vremena od 1981. do 1990. godine.

Potom je krenulo sve ono što je krenulo i u razgovorima s novinarima sve više su se nametale političke teme.

Ni od takvih tema nisam bežao, pogotovu kad su počeli ratovi u kojima se raspadala Jugoslavija. Naslovi tih knjiga mogu se čitati i kao dijagnoze: „Gapop na puževima”, „Novi gapop na puževima”, „Guske u magli” (dnevnik iz vremena bombardovanja 1999. godine), „Titanik u akvarijumu” i, na kraju, „Žabe u redu pred potkivačnicom”.

Ono što je u tom nizu knjiga, bar za mene, posebno važno, to je što se u njima političke i društvene teme smenjuju sa temama iz oblasti književnosti i pozorišta.

Iz tih knjiga bih mogao da izdvojim podebelu knjigu s tekstovima o našim i stranim piscima, o glumcima i rediteljima, o istoričarima književnosti, o slikarima, ali mi je veoma važno upravo to: da sačuvam ceo taj kontekst takav kakav je. Te knjige nije pisao političar, nego pisac i pesnik.

Spremate i novo izdanje knjige „Čitanje slika”. O kojim slikarima i vajarima pišete?

Svako izdanje moje knjige o pesnicima, „Duplo dno”, bilo je dopunjavano novim tekstovima, ne samo o pesnicima nego i o dramskim piscima, sve dok ta knjiga, u četvrtom izdanju, nije narasla na više od 600 strana. I drugo izdanje knjige „Čitanje slika” takođe je obimnije od prvog.

Imam izvestan broj novih eseja, neke tek nameravam da pišem, ali s tim eventualnim trećim izdanjem ne žurim. Ipak najviše vremena, koga nažalost nemam mnogo, koristim radeći na knjizi pesama „Riba s dva repa”.

Svet je u velikom previranju, ratovi na sve strane. Može li ovo zlo da se zaustavi?

Zlo stalno nalazi nove povode da se aktivira i stalno otkriva nove i sve efikasnije načine da ubija i uništava. Bojim se da je inventivnost onih koji su spremni da čine zlo mnogo veće od inventivnosti onih koji se od zla brane. Prošli smo kroz mnogo strahota, a plašim se da nas najveća stradanja tek očekuju.

Sve ključa i u čitavom našem regionu, kako se sada naziva prostor bivše Jugoslavije. Može li balkansko bure baruta opet da plane?

Mnogo fitilja vodi ka tom buretu.

Naša vlast, i dalje, tvrdi da Evropska unija nema alternativu?

Sećam se da sam vam y jednom od naših ranijih razgovora na tu temu rekao da Srbija u Evropsku uniju ne ulazi zato da u njoj izgubi nego da u njoj afirmiše svoj identitet. Međutim, bilo Evropske unije ili ne bilo, Srbija je evropska zemlja. To, naravno, ne isključuje što bolje odnose i s drugim zemljama. Ali mi s tim zemljama treba da komuniciramo i sarađujemo s naše evropske adrese.

Prilikom uručenja nagrade „Dositej Obradović” pomenuli ste da Dositej, želeći da srpski narod preoblikuje prema uzoru prosvećenih evropskih naroda tog doba, izlaže i jedan sveobuhvatan prosvetiteljski program. I kazali ste da nas Dositeju vraća „nesmanjena aktuelnost njegovih načalnih namjerenija, na kojima se taj program zasniva”?

I rekao sam da ta Dositejeva „namjerenija” aktuelnim ne čine samo njegovo znanje, mudrost i dalekovidost, nego i naša inertnost. Mogao sam reći: i naše neznanje, glupost i kratkovidost.

Tu našu inertnost dokazujete pozivajući se i na jedan tekst Isidore Sekulić iz 1928. godine?

Te godine, dakle deset godina posle stvaranja Jugoslavije, pišući o žestokom ratu između pokrajina oko uređenja zemlje i oko hijerarhije, Isidora Sekulić kaže da smo mi „po mnogo čemu heterogeni i proces sređivanja i hijerarhisanja je žestok, i čini se čitav rat, a i jeste vrsta rata”.

Ona kaže da je „i u prirodi i vaseljeni sve heterogeno, a ipak se drži i traje. „Nevolja je naša”, kaže ona, „što u tom boju zapovedna mesta zauzimaju isključivo političari. I daju im se ta mesta, i uzurpiraju ih oni sami.

A kulturni generali dremaju.” Ovo što je Isidora Sekulić napisala 1928. godine, mogao bi neko od nas da napiše i danas. Problem nije samo u tome što „zapovednička mesta zauzimaju samo političari”, koji uzurpaciju vide kao svoje prirodno pravo.

Problem je u tome što smo mi spremni da im to pravo priznamo, i da im, prepuštajući im da mere, da sude i da odlučuju umesto institucija, bez rezerve poveravamo svoju sudbinu.

Na pitanje koje joj se nameće: kako se braniti od toga, od tih ambicija, od tih pretenzija, od te uzurpacije, Isidora je odgovorila: „Tražiti o svemu vrlo precizne informacije, i onda se povlačiti i o stvarima misliti sam”.

Ona kao da prihvata ono što je kao svoje osnovno „namjerenije” video, i ono što je svom čitaocu, na osnovu tog „namjerenija”, savetovao Dositej: da njegovi „jednoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti, i sve što čuju da sude i rasuždavaju”.

On svom čitaocu neprekidno ponavlja: „slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj, poznaj!” On naglašava da čovek nikoga ne sme slepo da sluša, i ničemu slepo da veruje, da mora da sumnja i da proverava, da treba „da je kadar poznati ono što misli izabrati”.

Vi ste se, navodeći te Dositejeve poruke, upitali: Ima li aktuelnije poruke od ove, ali ste se upitali i da li ova poruka može da dopre do nas. Otkud ta sumnja?

Dositejev „Život i priključenija” štampan je, 1783. godine, u 300 primeraka. Nedavno je Umberto Eko u jednoj prilici rekao: „Ako u Francuskoj uspete da prodate dve ili tri stotine hiljada primeraka, to je već rekord.

U Nemačkoj morate da prodate milion primeraka da bi vas shvatili ozbiljno”. Znajući koliki su danas tiraži knjiga u Srbiji, čak i kad uzmemo u obzir razlike u broju stanovnika Francuske ili Nemačke u odnosu na broj stanovnika u našoj zemlji, ipak ne možemo a da se ne zapitamo: ko će ozbiljno shvatiti knjige koje se kod nas, kao i 1783, štampaju u 300 primeraka?

Postavljajući u svojoj besedi ovo pitanje, rekao sam da to pitanje još neprijatnijim čini činjenica da je 300 primeraka 2017. mnogo manje nego 300 primeraka 1783. godine.

Svoju besedu završili ste jednom neobičnom posvetom?

Gledajući i čitajući šta se sve kod nas u poslednjim godinama govori, piše, šta se i emituje, nedavno sam napisao „Posvetu na jednom primerku „Života i priključenija” Dositeja Obradovića, u kojoj sam imaginarnom vlasniku tog primerka poručio: „Ugasi radio, isključi televizor,/ nepročitane novine baci u koš:/ sedi pod neko jesenje drvo i čitaj/ knjigu koju je napisao Dositej!