​Bubnjari su gazde

Ako upitate bubnjara ko ima vodeću ulogu u bendu, odgovor će biti kratak i jasan. „Bubnjari su gazde!” Tako kaže legenda beogradskog i srpskog džeza, čuveni bubnjar Lazar Tošić, u čemu ga svesrdno podržava i jedan od osnivača „Riblje čorbe” Miroslav Milatović Vicko.

– Svi moraju po našem ritmu da sviraju. I to je ono što je bitno – kaže Vicko koji je sa Tošićem i Goranom Ljubojem Trutom iz „I pleja” posetio našu redakciju svesrdno se trudeći da nađe najbolju ideju za što bolju zajedničku sliku za bubnjarski trojac – iz sveta roka, džeza i fjužn i fanka.

Priču o bubnju, kako i priliči, započeo je Lazar Tošić koji je priznao da on nije birao bubanj već je on pronašao njega.

– Ukapirao sam to kada sam počeo da lupam po olucima i katedri na času. Zapravo, moj stariji brat je počeo tu bubnjarsku priču, ali nije tada znao da sam ja talentovaniji. Za proslavu jedne Nove godine brat je dobio angažman za dve svirke. Na jednu je on otišao, na drugu, u Mataruškoj banji, poslao je mene. Imao sam tada 16 godina i, moram da priznam, devojke su me baš gledale. A ja sam prilično crveneo – priseća se tih davnih dana, kada je bubanj odredio njegov život, muzičar koga je u vode džeza „odveo” Majls Dejvis čije je ploče slušao.

Potom je Tošić otišao za Beograd gde je svirao u popularnoj „Euridiki”, da bi 1963. otišao u Nemačku u kojoj je sedam godina svirao po američkim klubovima. Naravno, američku muziku – džez, soul, kantri...

– Bilo je to divno vreme. Tada sam kupio prvi bubanj, prvo „premijer” pa „rodžers”. I to na rate, preko menadžera. Potom sam se 1972. vratio u Beograd i počeo da sviram u Big bendu RTB-a da bih se tu i zaposlio nakon dve godine. Otkaz sam dao 1994. Jedini. Svirao sam potom na „Platou”, i to u ono najgore vreme – priča Lazar Tošić napominjući da u velikom orkestru kakav je jedan Big bend svi mogu da pogreše osim bubnjara i trubača.

– To je kičma orkestra – napominje legendarni Lale.

Vicka Milatovića muzika u mladosti uopšte nije interesovala. Bio je mladi sportista. Košarkaš. U vode koje su mu odredile potonji život uleteo je, naprosto – slučajno.

– Bio je to nekakav sticaj okolnosti. Odrastao sam na Voždovcu okružen muzičarima kojima je uvek falio bubnjar. I, tako, jednom prilikom pozovu mene da sviram iako nikada nisam seo za bubanj. Kažu mi: „Hajde, nema veze. Bubnjare ionako niko ne sluša!” Odem ja sa njima i nakon svirke priđe mi jedan čovek iz publike i oplete me. „Moram nešto da ti kažem... Ti si najgori bubnjar kojeg sam ikada čuo!” Tada sam shvatio da je vrag odneo šalu i da mora da se vežba. I krenem da vežbam na „premijeru” u šupi. Već sledeća svirka bila je bolja. Tako sam, uz vežbanje, stigao do „Riblje čorbe”. Zapravo, pre toga sam bio u grupi „Born”, pa u bendu SOS u kojem je bio i Miša Aleksić i Rajko Kojić i trebao nam je pevač. Svirali smo „Blek sabat”, hard rok... Miša mi reče da ima drugara Boru Đorđevića koji je dobar pevač. Bio sam protiv u početku, jer nisam verovao da akustičar može u rok bend. Prva numera koju smo snimili bila je „Lutka sa naslovne strane!” Sve ono posle je istorija – kaže skromno jedan od osnivača sastava koji će iduće godine obeležiti četiri decenije rada i to, kako planiraju, na Marakani.

– Mislili smo da to uradimo ove godine, iako je nešto ranije, ali ima nekih problema sa Marakanom. Derbi, pa mora trava da se menja. Nema veze. Sve smo prostore isprobali pa je ostala još Marakana – dodaje Vicko.

Goran Ljuboja Trut je fjužn i fank bubnjar, prilično ozbiljno zaljubljen u džez kojem se posvećivao kad god je mogao. I on je potpuno slučajno počeo da svira bubnjeve iako su ga klinci iz kraja prilikom osnivanja prvog sastava ubeđivali da bi mogao da svira – bas.

– Drug iz zgrade je osnovao bend „Niko”. Zamislite, pita vas neko ko svira a vi odgovorite „Niko!” – smeje se Trut i ozbiljnim glasom kaže kako se uspešno izborio za status bubnjara u novoosnovanoj grupi.

– Posle godinu, dve, shvatio sam da je to ono što želim i što volim, a prve bubnjeve sam kupio kada sam imao 15 godina. Sam sam ih kupio jer sam zarađivao džeparac noseći nameštaj u „Slovenija lesu” – priča Trut, a Lazar Tošić uz smeh dodaje kako je na kraju uneo i bubnjeve!

Sa 19 godina shvatio je da želi da bude profesionalni bubnjar i počeo ozbiljno da se bavi budućim pozivom. Prve aranžmane dobio je u klubu „Zodijak” gde je svirao sa nekim manje poznatim grupama, da bi 1990. počeo da radi sa Rambom Amadeusom.

– Tu sam ostao do 2011. kada sam prešao u „I plej”. Uvek sam težio fanku. A devedesetih sam još bio u prilici da sviram džez, zbog čega sam srećan, jer on traži jedan potpuno drugačiji pristup – objašnjava Goran Ljuboja, a Tošić dodaje kako, ne potcenjujući druge žanrove, džez u muzici ima status kao mikrohirurgija u medicini.

Na pitanje ima li autorske krize na srpskom muzičkoj sceni, sva trojica se slažu da ima dosta vrlo dobrih muzičara, ali da autora baš i nema, naročito u roku.

– Mislim da su ovi novokomponovani pokupili ono što je pripadalo zabavnoj muzici. Uleteli su u trenutku kada se stvorio jedan vakuum i zabavnu muziku skoro potpuno uništili. Ipak, ovo je veliki grad i ima publike za sve. Kada sam 2008. svirao na Kolarcu kako bih obeležio četiri decenije rada imao sam priličnu tremu. Kolarac nije veliki, ali je  Kolarac. Međutim, bio je prepun – kaže Tošić.