General i laureat

U trenutku kada nije prošlo ni godinu dana od smrti našeg supruga i oca, profesora Sima Elakovića, Slobodan Divjak u „Politici“ (4. februara) obnavlja svoju neprimerenu polemiku koja je usmerena protiv njega kao filozofa, ali i kao čoveka. Teško je pronaći drugi motiv za ovaj nedostojni postupak – osim nezadovoljstva zbog činjenice da nije postao laureat nagrade Radio Beograda čiji je direktor bio. Simo Elaković je odmah odgovorio na prvi Divjakov napis u „Politici” (u dodatku Kultura, umetnost, nauka od 28. juna 2014), ali redakcija tada njegov odgovor nije htela da objavi.

Simo Elaković je tada, između ostalog, napisao: „U subotu 28. juna, u napisu objavljenom u 'Politici' pod naslovom 'Porazno samoponiženje akademske zajednice' podvlačiš kako: 'U našim žirijima iz oblasti teorije ima dosta ljudi koji ni na koji način to ne zaslužuju. Primera radi, u žiriju za filozofsku knjigu godine ‘Nikola Milošević’, nalazi se filozof čiji se najveći teorijski doprinos svodi na nastojanje da se koren turizma nađe u Marksovom delu’. Itd. Dakle, dragi Slobodane, prvo si isključio moje knjige i radove u kojima se bavim filozofijom, a potom si, u drugom koraku, metodom ‘selektivnog čitanja’ moju knjigu pod naslovom Sociologija slobodnog vremena i turizma redukovao na konfuznu i karikaturalnu izmišljotinu: kako je autor u njoj koren turizma tražio u Marksa, što bi po Tvom mišljenju trebalo da bude kompromitujuće, ne samo za autora, već usput pomalo – sa dozom ironije – i za Marksa. Knjiga – na koju sam inače veoma ponosan, ne naravno zbog vlastitog suda o njoj, doživela je više izdanja, potonje na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (2006), a koristi se na više univerziteta – posebno tretira problem odnosa čovekovog radnog i slobodnog vremena – poput filozofa kao što su Lefevr, Heler, Markuze, te ostali autori kritičke teorije društva. Tu je, dakako, i Žorž Bataj i mnogi drugi, čiji se prilozi ovoj problematici u knjizi razrađuju i kritički osvetljavaju...

U Tvojim izvođenjima izostaju, dakako, filozofski i naučni kriteriji, ustupajući mesto ‘kreativnim’ ideološkim tvrdnjama. Nije nikakvo čudo kad neko jednu ideologiju zameni drugom. Dešava se. Ali je, priznaćeš, veoma neobično kad neko kao Ti ironizuje Marksa, stavljajući ga u karikaturalni ram, Ti koji si se, svojevremeno, tekući karijeru, takoreći kleo u njega, kad si svoje teoretske supice grejao na njegovoj vatri, a pogotovu kada si kao prononsirani ideološki žrec, ideološki funkcioner – aparatčik u tadašnjoj krovnoj organizaciji Saveza komunista podnosio, 'ajde da ne kažemo komandujuće, ali svakako usmeravajuće ideološke preseke i putokazne referate, i koje su po uhodanoj proceduri eksponirali vodeći dnevni listovi, posebno nezaobilazna 'Borba'!

Dragi moj Slobodane, sad kad sam se najzad i na vlastitoj koži osvedočio šta za Tebe sve podrazumeva metod ‘selektivnog čitanja (Kanta)’, dodatno sam uveren i da je žiri za dodelu godišnje nagrade ‘Nikola Milošević’ svaki put – a ti si se više godina javljao na konkurs – bio u pravu što je nagradio knjige koje su po mišljenju tog žirija bile bolje od Tvojih.

P. S.

Zvuči paradoksalno, ali je istinito, da bi u stvari trebalo da budeš zahvalan pomenutom žiriju što Tvoje knjige – kao tad aktuelnog generalnog direktora Radio Beograda – nisu nagrađivane, budući da bi to bio flagrantan konflikt interesa: da nagradu dobije rukovodilac ustanove koja konkurs organizuje i nagradu dodeljuje. Ispalo bi tako da Ti – kao što je to svojevremeno radio pukovnik Mobutu, unapređujući sebe u generala, promovišeš sebe u laureata. Žiri je, dakle, i nehotice spasio Tebe ‘od samog sebe’. Kažem: nehotice, jer se žiri ipak rukovodio vrednosnim procenama prispelih knjiga.”

Smatramo da je ovaj odgovor i danas aktuelan i da na pravi način objašnjava o čemu se u ovoj polemici zapravo radi.