Strah me od osrednjosti koja nas guši

„Čas anatomije”, autorski projekat Andraša Urbana, po motivima dela Danila Kiša, biće premijerno izveden sutra u 19.30 sati na sceni „Pera Dobrinović” novosadskog Srpskog narodnog pozorišta. Delo je proisteklo iz velike Kišove polemike koju je vodio krajem sedamdesetih godina prošlog veka povodom svoje knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča”. Kompozitor je Irena Popović, scenograf Željko Piškorić, kostimograf Marina Sremac. U glumačkoj ekipi su: Radoje Čupić, Jugoslav Krajnov, Marija Medenica, Sanja Ristić Krajnov, Igor Pavlović i drugi.

„Čas anatomije” je Kišova odbrana. Šta ćete nam posle „Koštane”, „Banović Strahinje”, „Rodoljubaca” kroz ovaj svoj scenski izraz poručiti?

„Čas anatomije” značajno se razlikuje od pomenutih naslova mojih predstava, u najvećoj meri, u estetskom smislu. Književnu građu u ovom slučaju nije predstavljala drama niti dramatizacija, nego samo polemičko delo i drugi odlomci iz Kišovog opusa: poezija i dokumentarna građa vezana za skandal njegovog osporavanja. Predstava nije realizovana u dijaloškoj konstrukciji. No, budući da je osnovna odrednica stvaralačkog procesa sa glumcima i sa dramaturgom Suzanom Vuković bio odnos stvaraoca, umetnika, intelektualca prema društveno-političkom okruženju, predstava se bavi onim elementima društva koji jesu prisutni i u pomenutim dramama: odnos prema drugačijima, prema drugima, odnos prema stradanjima, žrtvama… Nacionalizam, ideologija, kišovsko učenje o zdravom odnosu prema stvaranju i svetu....

Scene i dijaloge za predstavu „Čas anatomije” stvarali ste kroz improvizaciju sa glumcima. Šta je u fokusu vaše predstave, budući da ste najavili da se nećete baviti političkim pamfletom?

Ono što zovemo improvizacijom u ovom slučaju uglavnom su bili domaći zadaci glumcima koji su te zadatke pripremali kod kuće. Tačnije, na probama su izveli performanse, akcije, improvizacije na zadate teme koje su bili inspirisane Kišovim motivima, a to se sve preplitalo kroz literarnu građu koju je Suzana Vuković pripremala unapred ili povodom glumačke artikulacije određenog zadatka. Na taj način su i Kišovi motivi i citati ulazili u proces kao svojevrsni učesnik. Kada su počele najave da ću raditi u SNP-u Kišov „Čas anatomije”, u čaršiji se od strane stranačkih predstavnika pojavila određena bojazan da će možda Urban tu napraviti politički pamflet, da će možda doći do toga da predstava javno proziva političare i slične budalaštine. U tom kontekstu sam izjavio da se ne bavim tim segmentom. Pretpostavljam da je ova bojazan bila motivisana scenom „Ima pravo” iz predstave „Rodoljupci”, koju sam režirao u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde se nabrajaju imena predsednika vlada i države od 1988. godine do danas. Mi uglavnom ne vodimo polemiku o onim scenama koje postoje u našim predstavama, nego trpimo etikete. Osporavani smo zbog apsolutno pogrešnih tumačenja tih scena jer predrasude, ideološki aktivizam oslepljuje čoveka i čuje samo ono od čega strahuje. To je vezano i za priču o provokaciji. Zašto je nešto provokativno? Jer vi ne možete podneti određenu subjektivnu istinu ili vidite neprijateljstvo i opasnost u rušenju vaše ideologije, i uglavnom tumačite po pavlovljevskim asocijacijama.

Svako vreme je dobro za novo čitanje polemičkog spisa „Čas anatomije” koji je i osnov zaostavštine Danila Kiša. Delo je objavljeno 1978. godine i donelo je politički ton onog vremena. Politička nota, čini se, nezaobilazni je segment vaših predstava?

Ono što u mojim predstavama nazivate političkim za mene uglavnom predstavlja teatrološka pitanja o pozorištu. Ako me pitate kako sam, koji je moj odnos prema stvarnosti, onda mogu da kažem: bojažljiv. Da me je strah. Nisam uplašen, ali me je strah od svega što se dešava i svega nadolazećeg. I one osrednjosti koji nas guši svaki dan. I u životu i u umetnosti. Ako moram da pričam o žrtvama onda mislim da su žrtve žrtve, bez obzira na pripadnost, sve žrtve su naše žrtve, pa i odgovornosti. I nisu predmet trgovine. Saosećanje ne treba da bude motivisano pripadnošću ili podobnim ideologijama. Ne zanima me množina, demagoško pravljenje zajednica, entiteta, kolektivnosti, ali me zanima čovek. Sam čovek: individua, koja misli o sebi u relaciji s drugim čovekom. A lagati o svetu i umetnosti nema smisla. Antiideologija pre svega! U duhu citata: „... Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti…”(Danilo Kiš: „Gorki talog iskustva”)

Pozorište je poezija stvarnosti. Provokativnost koju obilato koristite u svom scenskom iskazu je sredstvo da se publika razbudi. Koja je cena iskrenosti na kojoj počiva vaš rediteljski iskorak?

Kad pogledate u kojim pozorištima sam radio ili u kojima nisam, pretpostavljam da imate odgovor. Ili pogledajte odnos raznih nivoa vlasti prema mojoj matičnoj kući, ili pozorištu koje predvodim, prema pozorištu „Deže Kostolanji” u Subotici. Ponekad za etikete koje dobijamo plaćamo skupu cenu. Nije veličanstveno biti umetnik na margini ili čovek koji nije dobrodošao. A tiranija glupana boli. A samocenzura i cenzura nisu herojski činovi.

Rođeni ste i odrasli u mirnoj Senti, nadomak rodnog mesta Danila Kiša. Šta je to osobeno u tom podneblju koje je rasadnik umetničkog potencijala?

Bili smo gradski klinci, urbano orijentisani, a ipak tako blizu prirode. Zaštićeni, odnosno odrasli smo u sigurnim, bezbednim uslovima. Senta je grad pored reke Tise. Ljudi iz mog susedstva kada su imali problem, bili frustrirani, revoltirani nečim… bukvalno su silazili do reke kao svom utočištu. Taj razgovor sa rekom, sa Tisom, bio je zapravo susret sa samim sobom. Nisam bio opterećen mržnjom. Svet sam mogao da upoznam, uprkos ponavljanjima istorijskih činjenica iz bliže prošlosti nisam vaspitavan da osuđujem ili da mrzim. Ipak, ta mladost se završava negde 1988. godine i onda nam ulazi u život na velika vrata sve ono što sada zovemo devedesetima.