Putevi belog štapa

Zrenjanin – To što je slep Zrenjanincu Slavoljubu Epifaniću nije prepreka da stremi daljinama i visinama.

Mada, kada teži u visine, ne dobija bolji pogled, on gore oseća prostranstvo i tu neopisivu širinu.

Tako isto, kad stopira i putuje širom sveta dolazi do novih „vidika”. Zato ga ne drži mesto.

– Kao što je nekome važno da s nekog vrha posmatra okolinu, tako je meni važan osećaj otvorenog prostora koji kod mene izaziva neograničenu slobodu. Kretanje po planini, na nepoznatom terenu, za mene je velika vežba gde mogu usavršiti koordinaciju pokreta i gde privikavam telo na nove izazove – priča Slavoljub Epifanić, koji se nedavno s grupom Zrenjaninaca vratio sa Stare planine. Učestvovali su na zimskom usponu na vrh Trem. Epifanić je potpuno slep, ali ga to ne može sprečiti da stalno putuje i uspešno se bavi raznim sportovima, pa i planinarenjem.

– Izazovi su nešto što je sastavni deo mog života, a i mali uspesi koji me čine srećnim – kaže Zrenjaninac, koji je toliko pokretan da niko ne bi ni pomislio da je u 31. godini ostao bez vida, i to greškom lekara. Ali nijednog trenutka nije se predao i odavno je pretekao onu većinu koji nemaju nikakvih telesnih nedostataka. On je sjajan primer da nema tih prepreka koje ljudska volja i upornost ne mogu da savladaju. On se u mladosti aktivno bavio sportom, dve godine bio je državni prvak Jugoslavije u kung fuu, ali i kad je oslepeo nastavio je da se bavi sportom i učestvuje na takmičenjima slepih u atletici, bacanju koplja, bacanju kugle i diska, a pliva gotovo svakodnevno.

Tako je, u njegovim stalnim težnjama da se kreće i osvaja daljine, Slavoljubu pre tri godine sinula ideja da zajedno s drugom Aleksandrom Solomunom snimi dokumentarni film o načinima na koje slepi ljudi doživljavaju putovanja. Prethodno su na jednom projektu zaradili novac i kupili kvalitetnu video i foto opremu. Konkretan dogovor pao je posle ispijanja piva nakon jednog časa joge. Nije dugo trebalo da snimanje počne. Izašli su na magistralu pored Zrenjanina i uputili su se na dug put auto-stopom kroz Mađarsku, Austriju, Nemačku, Francusku, Belgiju i Holandiju i nazad u Zrenjanin. Ukupno 2.600 kilometara. Priču su nazvali „Put belog štapa”.

– Prvobitna ideja bila je da idemo do Londona, ali nismo dobili turističku vizu. Pariz je bio prelomna tačka gde smo procenjivali kuda dalje. Zbog vremena smo hteli u toplije krajeve, u Portugaliju, ali nam je ipak bilo jednostavnije da produžimo do Belgije i Holandije, odakle smo se vratili kući. Neki ljudi kontaktirali su nas u toku kampanje i pozivali nas da prespavamo kod njih kad budemo prolazili kroz njihove gradove, druge smo znali lično, a tamo gde nismo imali nikog, koristili smo hostele – priča Slavoljub i naglašava kako ga boravak u prirodi i druženje čine srećnim i slobodnim.

Kaže da je ceo njegov život neka vrsta avanture.

– Otkako sam oslepeo, izbacio sam iz života marginalne stvari i usredsredio se ono što volim: sportove, planinarenje, ronjenje, mnogo putujem. Ne plašim se novih doživljaja, oni mi predstavljaju izazov.

Slavoljub živi u srećnoj porodici i sa suprugom ima ćerku i sina.