Путеви белог штапа

Зрењанин – То што је слеп Зрењанинцу Славољубу Епифанићу није препрека да стреми даљинама и висинама.

Мада, када тежи у висине, не добија бољи поглед, он горе осећа пространство и ту неописиву ширину.

Тако исто, кад стопира и путује широм света долази до нових „видика”. Зато га не држи место.

– Као што је некоме важно да с неког врха посматра околину, тако је мени важан осећај отвореног простора који код мене изазива неограничену слободу. Кретање по планини, на непознатом терену, за мене је велика вежба где могу усавршити координацију покрета и где привикавам тело на нове изазове – прича Славољуб Епифанић, који се недавно с групом Зрењанинаца вратио са Старе планине. Учествовали су на зимском успону на врх Трем. Епифанић је потпуно слеп, али га то не може спречити да стално путује и успешно се бави разним спортовима, па и планинарењем.

– Изазови су нешто што је саставни део мог живота, а и мали успеси који ме чине срећним – каже Зрењанинац, који је толико покретан да нико не би ни помислио да је у 31. години остао без вида, и то грешком лекара. Али ниједног тренутка није се предао и одавно је претекао ону већину који немају никаквих телесних недостатака. Он је сјајан пример да нема тих препрека које људска воља и упорност не могу да савладају. Он се у младости активно бавио спортом, две године био је државни првак Југославије у кунг фуу, али и кад је ослепео наставио је да се бави спортом и учествује на такмичењима слепих у атлетици, бацању копља, бацању кугле и диска, а плива готово свакодневно.

Тако је, у његовим сталним тежњама да се креће и осваја даљине, Славољубу пре три године синула идеја да заједно с другом Александром Соломуном сними документарни филм о начинима на које слепи људи доживљавају путовања. Претходно су на једном пројекту зарадили новац и купили квалитетну видео и фото опрему. Конкретан договор пао је после испијања пива након једног часа јоге. Није дуго требало да снимање почне. Изашли су на магистралу поред Зрењанина и упутили су се на дуг пут ауто-стопом кроз Мађарску, Аустрију, Немачку, Француску, Белгију и Холандију и назад у Зрењанин. Укупно 2.600 километара. Причу су назвали „Пут белог штапа”.

– Првобитна идеја била је да идемо до Лондона, али нисмо добили туристичку визу. Париз је био преломна тачка где смо процењивали куда даље. Због времена смо хтели у топлије крајеве, у Португалију, али нам је ипак било једноставније да продужимо до Белгије и Холандије, одакле смо се вратили кући. Неки људи контактирали су нас у току кампање и позивали нас да преспавамо код њих кад будемо пролазили кроз њихове градове, друге смо знали лично, а тамо где нисмо имали никог, користили смо хостеле – прича Славољуб и наглашава како га боравак у природи и дружење чине срећним и слободним.

Каже да је цео његов живот нека врста авантуре.

– Откако сам ослепео, избацио сам из живота маргиналне ствари и усредсредио се оно што волим: спортове, планинарење, роњење, много путујем. Не плашим се нових доживљаја, они ми представљају изазов.

Славољуб живи у срећној породици и са супругом има ћерку и сина.